Milčo Mančevski: Tužno je kad neko pokušava umetnost da svede na poruku 1Foto; Cvitella-Ranieri-Foundation

Beogradska premijera filma „Vrba“reditelja, scenariste i pisca Milča Mančevskog održaće se večeras u 20 sati u Dvorani kulturnog centra Beograda, a nakon projekcije biće upriličen razgovor autora sa publikom.

U intervjuu za Danas Mančevski objašnjava da je “Vrba” prvo poglavlje savremene trilogije. Drugo je njegov naredni film “Kajmak” koji će uskoro imati svetsku premijeru u Tokiju, a treće poglavlje je film “Bista”, koji, kako kaže, tek sada sprema. I da nema svih ovih povoda i da nije ovogodišnji lauerat Nagrade “Živojin Žika Pavlović” a jeste, Mančevski je maštovit i kompleksan autor rafiniranog i istraživačkog duha s kojim je uvek privilegija razgovarati.

*Vaš film „Vrba“ kroz tri gorke priče i iz perspektive tri junakinje govori o borbi za majčinstvo. Rekli ste da vas je inspirisala bajka. Možete li da se setite koji njen deo vas je najviše privukao i šta vas lično intrigira u vezi s materinstvom?

– Privukli su me paganski običaji, ono čega se često stidimo ili plašimo, običaji o kojima u suštini malo znamo jer su nam slika o istoriji i etnološka saznanja pod uticajem nacional-romantizma iz 19 i 20 veka. Volim istraživanje, skoro više od režije. Nakupio sam literature, intervjuisao stručnjake, malo radio na terenu. Teško je znati kako su ljudi živeli pre 300 ili 500 godina – normalni, obični ljudi, a ne vlastela. Kako su se pozdravljali, kako se zaljubljivali, kako su se ophodili prema deci, koji je bio njihov koncept stida… Čak sam bio krenuo da obrađujem vile i Kraljevića Marka (to bi bio interesantan film), ali sam onda okrenuo priču ka intimnijim stvarima. I tako se pojavila tema materinstva, to jest, roditeljstva – kad sam počeo da sklapam priču. Onda sam osetio potrebu za kompleksnijim doživljajem. Tražio sam kontrast i komplementarnost u drugoj priči, a ona bi bila savremena. Volim i koristim dve ili tri različite priče u istom filmu jer mi to daje mogućnost za igru ali i za kompleksniju sliku.
Kad vidiš dve različite priče razbudi ti se mozak, kao da si ga stavio pod tuš – zašto sad ova nova priča? Kakve ona ima veze sa prethodnom pričom? Aha, vidi, evo sličnosti. Evo paralele. Ili ipak nisu? Evo kontrasta… Kao slikarstvo iz prve polovine 20. veka. Kolaži, kubizam, razlomljena naracija, pa onda i strukturalizam… ali što je važnije, igra, sloboda umetnika kao deteta, ali struktuirana kao kod odgovornog odraslog čoveka. Što se materinstva tiče, nisam nikad o tome razmišljao, ali fakt je da se u skoro svim mojim filmovima pojavljuju likovi koji se suočavaju sa potencijalnim materinstvom. Nije tamo namerno, ali eto ga u mojim filmovima.

Milčo Mančevski: Tužno je kad neko pokušava umetnost da svede na poruku 2
Scena iz filma „Vrba“, promo foto

*Veoma poetski opisujete način na koji pravite svoje filmove, rukovodite se intuicijom. Kako biste vi definisali ovaj pojam, mislim na intuiciju, šta vas je opredelilo da se na nju najviše oslanjate u kreativnom procesu?

– Ja radim veoma racionalno i predano, ali je to u službi intuicije, u službi apstraktnog i iracionalnog zato što je lepota umetnosti u iracionalnom, u emociji, u onome što ne možeš da do kraja opišeš ili dotakneš. Zato je umetnost specijalna. I zato je tužno kad neko pokušava da umetnost svede na poruku, „Šta je pisac hteo da kaže“. „Poruka“ je mali deo lepote koju umetnost pruža. Kaže se „Volim taj film“, a ne „Razumeo sam poruku tog filma“. Diktatura ideologije nad umetnošću je istorijska navika, a ne izuzetak, ali, nažalost, u poslednje vreme ideološka diktatura u filmu (i ne samo u filmu) je gora nego što je odavno bila. Filmski fondovi, festivali, dobar deo kritike bave se onim što se u vreme komunizma zvalo „ideološko-političkom podobnošću“ umesto da se bave suštinom filma, lepotom, dubljim značenjem, itd. To je ne samo nedemokratski, već je e i medveđa usluga ideologiji koju ovi cenzori zastupaju – i to je najtužnije, jer je to najčešće kauza iza koje možeš stati.

*U drami „Vrba“ kao i u filmu „Pre kiše“ radnja nema linearni tok. Šta biste rekli, da li je vreme ključna „tvar“ pomoću kojeg oblikujete svoje filmove?

– Linearni tok je dosadan. To smo usavršili još dok smo čitali stripove. Jedna od lepih stvari koje nam je modernizam omogućio je frakturiranje linearnosti naracije, ali – i ovo je komplikovanije i možda važnije – frakturiranje unificirane emocije. Odnosno, trebalo bi da smo spremni da prihvatimo kompleksnije emocije izazvane umetnošću (a to znači i filmom). A, gledaocu je teže da prihvati neunificiranu emociju u jednom filmu nego frakturiranu naraciju.

*Karakteri tri Makedonke u ovom filmu su ubedljivi, iznijansirani, da li je bilo teško staviti se u poziciju žene, progovarati iz njihove perspektive poimanja sveta?

– Uopšte, zato što ne delim ljude na muške i ženske, na ćirilične i latinične. Svaki je čovek različit, i svaki je dramski lik specijalan ako ga dobro uzmeš u ruke. Totalno mi je svejedno dali je filmski lik muškarac ili žena, tražiš ono što je u njemu posebno, ono što ga čini vrednim da bude u tvojoj drami, u tvojoj priči. Ja volim žene, žene su interesantnije, bogatije, komplikovanije, dublje.

*Imajući u vidu pokret „meetoo“ , „epidemiju femicida“, potezanje prava na abortus…, moglo bi se reći da svet ozbiljno regresira. Imate li neku svoju opservaciju zašto je to tako, da li je vama bilo važno da u Vrbi dotaknete pitanje položaja žena ?

– Nisam uopšte razmišljao o tome da u “Vrbi” dotaknemo pitanje položaja žene. Ja sam se time bavio dugo pre nego što je to bilo moderno, i u “Prašini” i u “Pre kiše”… Još pre mnogo godina sam snimio film koji se zove “Majke”. Interesuju me teme koje traju duže od jednog ciklusa vesti, bitno je ono što je univerzalno u ljudima bez obzira ne geografiju i istoriju. Pitanje žene može biti važno u velikoj slici, i dužnost je umetnika koji se time bavi da temu stavi u širi kontekst, da gledaocu približi osećanja i filozofiju – umesto da se temom bavi kao da je to prilog za vesti koji već sutradan dobija drugo značenje. Film nije reportaža, nije ni CNN, nije ni partijski pamflet – uprkos tome šta kaže veliki deo kritike i filmskih gejt-kipera. Ova ideološka diktatura je ružna. A može biti i opasna, bogami.

Što se tiče “woke” i “meetoo”, ja to mogu da ocenjujem samo iz američke perspektive jer tamo živim već više od 30 godina. Možemo da se složimo da se ovim pokreće važno pitanje – pitanje prava žena, ali moramo obratiti pažnju na to kako se ovaj problem rešava u stvarnosti. Mehanizmi koji se koriste su krajnje nedemokratski, strašno liče na Makartizam. Nastaje jedna histerična i totalitaristička situacija. Postoji raskorak između ideje i prakse – čovek može da podržava ideju, ali je praksa neodbranjiva. Dogmatizam i praksa koja nalikuje na ono što se u praksi desilo hrišćanstvu i komunizmu. Ciničan bi čovek rekao da je pitanje prava manjina i žena bar u Americi i Engleskoj kidnapovano od ljudi kojima je najvažnije da drugima kažu kako da žive svoj život, šta smeju, a šta ne smeju da kažu, da misle i da rade, ljudi kojima je kontrola nad drugima važnija od razloga zašto to rade. Najčešće su to ljudi koji su već privilegovani, pa se time u stvari – slučajno ili namerno – diskurs prebacuje se klasnih problema na rasne i rodne probleme, problemi koji često mogu uspešno da se razmatraju kao deo klasnih problema. Jedva čekam da me neko na pres-konferenciji pita zašto strejt osoba glumi homoseksualca, pa da pitam novinara (ili tviter-ratnika) da li je to manji greh od toga kad bogati glumac glumi siromašnog čoveka.

*Zbog novog Hladnog rata, zbog pandemije, zbog klimatske krize šta vam intuicija kaže, srljamo li u još veću katastrofu ili ćemo se izvući, gde vi nalazite utočište kad je teško? ¬

– Nisam dovoljno pametan da razmišljam o velikim krizama. Trudim se da budem pošten prema delu koje radim, prema bližnjima, prema slučajnim prolaznicima. Čitam mnogo, gledam NBA, ponekad čak i pravim umetnost, putujem tamo gde se retko putuje, razgovaram, gustiram kafu…

*Uskoro će premijera vašeg novog filma „Kajmak“ čiji je moto, rekli ste jednom „Za tango je potrebno troje“, što me navodi na to da nekako uvek završite u nekom smislu u trodelnoj strukturi. Imate li neku opservaciju zašto je to tako i zamolila bih vas da kažete nešto više o „Kajmaku“?

– Ovo je druga vrsta trija – nije sveto, već je romantično, erotsko trojstvo. „Kajmak“ je crna komedija, bezobrazna priča o bogatim i siromašnim, o gradovima gde se živi jedno preko drugog, o svima nama koji iz petnih žila pokušavamo da oberemo kajmak života, da doživimo najlepše, da nađemo malo parče sreće. „Kajmak“, ja, kao i „Vrba“ film zbog kojeg na licu nosiš osmeh dok se vraćaš kući iz bioskopa. Ali, priče su kompletno različite. „Kajmak“ ima uskoro svetsku premijeru u Tokiju, a sledeće godine dolazi u naše bioskope. Kad smo već kod trojki – „Vrba“ je prvo poglavlje, „Kajmak“ drugo, a „Bista“, film koji tek sada spremam, je treće poglavlje ove savremene trilogije.

 Tri gorke priče – ogledalo i suprotnost jedna drugoj

Drama „Vrba“je priča o tri Makedonke koje moraju da se bore sa kontrolom nad svojim telom, tradicijom, odanošću, trudnoćom i usvajanjem. One nisu nameravale da promene svet ili društvo, ali njihova borba da postanu majke čini ih malo verovatnim heroinama. Tri gorke priče, jedna srednjovekovna, dve savremene, ogledalo i suprotnost jedna drugoj, istražuju teme ljubavi, poverenja i majčinstva. U filmu igraju: Sara Klimoska, Natalija Teodosieva, Kamka Tocinovski, Nenad Nacev, Nikola Risteski, Petar Caranović, Ratka Radmanović. Ovo ostvarenje nastalo je u koprodukciji Severne Makedonije, Mađarske, Belgije i Albanije 2020. Godine.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.