Plavo pozorište je 1995. godine osnovao reditelj Nenad Čolić. Iako u svom radu ne pridaju previše značaja simbolima, naziv pozorišta je inspirisan teorijom boja Johanesa Itna, prema kojoj je krug oblik koji odgovara plavoj boji i simboliše večno pokretni duh.
Krug je skup tačaka jednako udaljenih od centra i povezuje se sa pojmom rituala. Pod ovim simboličnim nazivom deluje nezavisna trupa koja sebe definiše kao teatar antropologije.
Nakon, krize koju su umetnici širom sveta osetili zbog izbijanja pandemije korone, Plavo pozorište je zadesila još jedna nevolja – ostalo je bez svog prostora, kada je zgrada BIGZ-a, u kojoj su iznajmljivali prostor, prodata investitoru koji je odlučio da ga pretvori u poslovni prostor za izdavanje visoke kategorije.
Kako bi obezbedili opstanak svoje nezavisne trupe Plavo pozorište je započelo kampanju grupnog finansiranja. Maša Jelić, glumica ovog teatra i pozorišna pedagoškinja, kaže za Danas da su jednostavno morali da uzmu stvar u svoje ruke.
– U zemlji u kojoj stanovništvo jedva sastavlja kraj sa krajem, a godišnji budžet za kulturu zemlje je manji od jedan odsto ukupnog nacionalnog budžeta, za nezavisne umetnike ne preostaje mnogo osim da uzmu stvari u svoje ruke. Našavši se na ulici, Plavo pozorište bilo je prinuđeno ili da pronađe novi prostor za svoj rad, ili da prestane da postoji. Pošto odustajanje nije dolazilo u obzir, pronađena je prelepa kuća u centru grada, sagrađena krajem 19. veka, koja je idealna za stvaranje jedne nove nezavisne umetničke zajednice, ali koja takođe zahteva dosta ulaganja – kaže Jelić.
Prema njenim rečima kući je potrebno puno popravki i renoviranja, kao što su radovi na vodovodnim i električnim instalacijama, instaliranje grejanja i postavljanje novog poda u jednom delu.
– Pozorištu su takođe potrebni dodatni reflektori, audio oprema, stolice za publiku, zavese, kao i pokrivanje troškova najma u narednih godinu dana. Zato je ovo pozorište uz pomoć prijatelja – pozorišta iz Kanade, pokrenulo kampanju grupnog finansiranja na portalu GoFundMe, na kome se novac može uplatiti iz svih delova sveta – kaže Jelić. Ona dodaje da se Donacije mogu uplatiti putem linka ka GoFundMe platformi: Fundraiser by Uros Jelic: Help Plavo Theatre at a Precipice (gofundme.com) ili putem računa Plavog pozorišta – pozorišne laboratorije kod Komercijalne banke AD Beograd 205-22969-51.
Objašnjavajući šta zapravo znači delovati u teatru antropologije Maša Jelić, najpre podseća da je u fokusu ovog pozorišta istraživanje ljudskog bića i njegove autentične ekspresije, „do koje treba doći skidanjem slojeva konvencija, naučenih obrazaca, stidova, rečju, svih onih opstrukcija, koje ometaju ljudsku komunikaciju čak i u svakodnevnom životu.“
– Cilj je da se ostvari dublji, istinitiji nivo komunikacije – ističe Maša Jelić. Ona kaže da ovaj teatar na taj način, paralelno radi na svesti lične i kolektivne odgovornosti.
– Mi radimo na svesti o ličnoj društvenoj odgovornosti i zato naše pozorište, na neki način, živi utopiju pomirenja antropologije i društva. Uzori, inspiracija i učitelji su nam reformatori pozorišta dvadesetog veka: Konstantin Stanislavski, Antonen Arto, Ježi Grotovski i njegov Teatar Laboratorijum, Euđenio Barba i Odin Teatar, kao i italijanski reditelj, Masimo Đaneti. Kroz vreme smo razvili specifični pozorišni jezik, koji se naslanja na sve ove uzore i sastoji se od svih elemenata ekspresije, imanentnih ljudskom biću: fizičkih akcija, teksta, pevanja i uvek živog sviranja instrumenata – objašnjava Maša Jelić, dodajući, da se predstava Plavog pozorišta „podjednako slušaju, kao što se i gledaju“.
– Tipičan je takođe i jedan ironički i samoironički diskurs, koji je sredstvo postavljanja pitanja, umesto davanja odgovora, i stavljanja publike u aktivno stanje, vrsta misaone provokacije – podvlači Jelić.
Prisećajući se početaka Plavog pozorišta ona je podsetila i na druga mesta koja su svojevremeno bila uporišne tačke stvaranja demokratskog društva.
– Premijera prve predstave, pod nazivom „Sonet bez naslova“ izvedena je 1995. u Kulturnom centru Rex, koji je u to doba bio jedno od retkih mesta okupljanja nezavisnih umetnika i uopšte, nezavisnih mislećih ljudi, iz raznih sfera, protivnih tadašnjem režimu i angažovanih u pravcu stvaranja demokratskog društva. To je bilo jedno od nekolicine mesta u gradu, gde su mladi mogli da dolaze na radionice, da šire svoje vidike u odnosu na svetske tokove u umetnosti i da upoznaju strane umetnike – podseća Jelić, dodajući da je kasnije Rex preuzeo tadašnji B92.
Prema njenim rečima, Plavo pozorište je delovalo u najrazličitijim prostorima, koja su im u datom trenutku bila dostupna.
– Nekih pet godina, probe smo čak imali noću, u konferencijskoj sali jedne firme za trgovinu automobilima, po završetku radnog vremena zaposlenih. Zauzvrat bismo im svake godine izvodili novogodišnji koncert, prilikom firmine proslave. U tom prostoru su nastajale predstave koje su proputovale Evropu. Nekoliko produkcija u prvoj dekadi 2000-tih smo izvodili i u Bitef teatru i u Centru za kulturnu dekontaminaciju (CZKD), sve dok se 2010. nismo uselili u BIGZ – priseća se Jelić. Ona kaže da su u BIGZ-u prvi put imali svoj prostor koji im je bio na raspolaganju 24 časa. Sve se odvijalo na jednom mestu, i igranje predstava i njihovo stvaranje, projekti edukacije, gostovanja internacionalnih partnera…
Za razvoj njihovog pozorišta to je bilo od ogromnog značaja, jer su mogli neometano da rade u kontinuitetu, da ostaju sa publikom nakon predstava, pa su uz druženje i razgovor ljudi ovo pozorište identifikovali sa tim mestom čemu je doprinosila i energija BIGZ-a.
– Energija nezavisnog duha, koji se osećao u celoj zgradi, je takođe uticao na ozbiljniji kvalitet predstava i našeg rada uopšte. Kada smo se uselili, BIGZ je već vrveo od najrazličitijih umetnika, muzičara, slikara, fotografa, tu je bio i jedan cirkus, a na krovu poznati džez klub „Čekaonica“sa izvrsnim svirkama. Često smo probali uz zvuke Partibrejkersa, koji su svoje probe imali u muzičkom studiju Petrović, iznad nas, ali smo imali odličnu saradnju sa komšijama i dogovarali se da kada mi izvodimo predstavu, na primer, oni nemaju nikakav program. Svakog leta bi nam na vrata pozorišta dolazili radoznali back-packeri iz celog sveta, jer bi u nekom alternativnom turističkom vodiču za Beograd pročitali da obavezno treba posetiti BIGZ i njegovu umetničku scenu. Jedne godine nas je grupa uličnih umetnika iz Španije pitala da li može da oslika zid oko naših vrata, što smo i dozvolili i ujutro je naš ulaz krasio prelepi mural, koji smo i mi i naša publika veoma zavoleli – priča Jelić.
Upitana za trenutno stanje u društvu i kako vidi kritički značaj alternativne kulturne scene, ona odgovara da „nezavisna kultura afirmiše autentičnost i različitost, te svojim radom pokušava da prevaziđe okvire konvencija i opštih mesta“.
– Nezavisna kulturna scena pomera granice ustaljene percepcije stvarnosti i samim tim podstiče ljude da nezavisno misle i nezavisno odlučuju. Ona nudi ljudima jedan prostor slobode uma, u kome se izdižemo iznad percepcije stvarnosti kroz formu nužnosti i počinjemo da postavljamo pitanja. Tu se događa i neformalna edukacija, koja afirmiše individualne potrebe i često izmiče interesima vladajućih ideologija. Upravo na toj margini se događa progresivna društvena svest i pokreće promena u pojedincu, koju populistički režimi ne vole, a i ne prepoznaju kao ikakvu vrednost, pa stoga i ne podržavaju u dovoljnoj meri – zaključuje Maša Jelić.
U Plavom pozorištu se nadaju da će do jeseni osposobiti novi prostor u Miloša Pocerca 23a, za igranje predstava i otvoriti ga za domaću publiku. Što se tiče planova, zasad znaju da će sledeće godine igrati u inostranstvu, na festivalu Off Europa u Lajpcigu i Drezdenu, kao i u sklopu manifestacije UNESCO World Capital of Performing Arts, Vroclav/ Šangaj, 2022.
Svi zainteresovani pozvani su da donacijama pomognu ovom teatru, kako bi nezavisni kulturno-umetnički duh grada opstao.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
