Mladomir Puriša Đorđević: Nikada se ničega nisam plašio 1FOTO: Stanislav Milojković

Moje filmske priče i junaci mojih filmova prostiru se kroz nekoliko vremena i nekoliko života u sebi, i ja zaista mislim da je san na javi ili java u snu prava pozornica života i čitave ljudske istorije. Mislim i da se smrt ne može pobediti, ali se možda načas može zbuniti i izigrati nekom neponovljivom ludošću – kaže Mladomir Puriša Đorđević.

Legendarni Purke, reditelj čiji se opus ubraja u najznačajnije i najpoetičnije na ovom, ali i na evropskom podneblju, koji je svojim duhom i šarmom i danas jedan od naših najmlađih stvaralaca i sugrađana, rođen je 6. maja 1924. u Čačku. Dan posle njegovog 97. rođendana, na otvaranju ovogodišnjeg Festa, svečano mu je uručena nagrada „Beogradski pobednik“ za izuzetan doprinos filmskoj umetnosti.

Mnogo ga je obradovalo ovo priznanje, iako nagrade, kako kaže, čoveku služe da bi ih pokazao deci i ljubavnici, i priseća se da se u svih šest država u kojima je živeo, iako se nije pomerio s mesta (Kraljevini Jugoslaviji, FNRJ, SRJ, novoj SRJ, SCG, Srbiji), osećao uglavnom dobro. Bio je za kraljevinu, ali ne zato što je voleo kralja, bio je među partizanima, ali ne zato što je bio komunista, bio je levičar, a nikada nije pripadao nijednoj političkoj partiji.

Nije bio ni šezdesetoosmaš, iako su mu zbog njegovih filmova stavljali etiketu disidenta, nije išao na demonstracije i građanske proteste, a u svojim filmovima kritikovao je sve režime. U 20 igranih ostvarenja (među kojima su remek-dela, teatrologija „Devojka“, „San“, „Jutro“ i „Podne“, kojom je osvajao nagrade na najvećim svetskim festivalima, „Pavle Pavlović“, koji je bio „bunkerisan“ i cenzurisan…), u 20 biografskih, pet TV i preko 50 kratkih filmova, kao i u 12 knjiga, više od stotinu priča i u tri drame, njega je, zapravo, kako kaže, uvek zanimala čovekova sreća i ljubav.

* Šta je ono što danas smatrate važnim u životu?

– Za mene je važno da se nikada ničega nisam plašio, blisko mi je ono što je govorio Niče – nije suština u tome da smo bili živi, nego kako smo živeli. A mene je u 18. godini „ćorkirao“ Gestapo, iako sam se u prvom trenutku radovao kad su došli Nemci, jer nismo morali da idemo u školu, a imao sam keca iz latinskog. „Preki sud“ osudio me je na smrt, a te noći kada su krenula streljanja, ja sam zaspao. Kad sam se ujutru probudio, bio sam sam u ćeliji, ostali su bili pobijeni. Ćale je nekako uspeo da me izvuče odatle, ali su te zime nedićevci i ljotićevci koji su harali čačanskim krajem počeli da me proganjaju, jer sam mom psu DŽekiju vezivao crveni šal oko vrata, pošto je bilo grozno hladno. Rekli su da sam komunista, i ja sam zbrisao u partizane. Drugi put sam bio „ćorkiran“ 1949. u Trstu, zajedno sa hrvatskim snimateljem Hrvojem Šarićem. Išli smo da snimamo proslavu Prvog maja, a završili smo u tvrđavi San Đusto, zahvaljujući američkim agentima. Posle trideset dva dana pritvora stigli smo u Beograd, gde su nas čekali „udbaši“, i Šarić je, za razliku od mene, bio mnogo uplašen. Ali, zanimljiv je ljudski strah. Sretao sam u životu srećne i nasmejane ljude, ponekad i one bogate, za koje niko ne bi pomislio da se ičega plaše. Ali, i jedni i drugi su imali strah – prvi su se plašili nesrećnih, jer misle da je nesreća „zarazna“, a bogati su se, po istom principu, plašili siromašnih.

* Kako doživljavate tu titulu večitog mladića našeg filma, i najstarijeg aktivnog filmskog autora na ovom prostoru?

– Takav sam duh – uvek sam imao veliku životnu radost i bio spreman na sve, samo da mi ne bude dosadno. Mislim da je ta radost najvažnija. A da bi čovek došao do sreće mora da doživi nekoliko poraza, zato što je neuspeh najbolji životni učitelj. Sećam se kada je posle tri grozna filma koja sam napravio na početku karijere, „Opštinsko dete“, „Dva zrna grožđa“ i „Leto je krivo za sve“, Milena Dravić zbrisala od mene. U tom trenutku nisam imao ništa – bio sam bez „kinte“ i nisam imao gde da spavam, pa me je moj prijatelj, kelner Dragi Glavonja, pozvao da dođem kod njega. On i njegova žena Jovanka živeli su u Hilandarskoj ulici 23, to je bilo dvorište sa desetak stanova koji su imali samo po jednu malu sobicu, a Dragi je imao dve. Mogao sam da uskačem kroz prozor, ali tu sam proveo nekoliko najsrećnijih godina – napisao sam scenario za „Devojku“ dok me je Dragi izdržavao i hranio.

* Na Festu ste održali i predavanje o estetici velikana svetske kinematografije, Sergeja Mihajloviča Ejzenštajna, i njegovom radu u osvit Drugog svetskog rata, posle pakta Hitlera i Staljina o nenapadanju. Mogu li umetnici da se odbrane od politike i režima?

– Dvojica političkih ludaka su smatrali da jednom operskom predstavom mogu da učvrste svoj pakt – Hitler je u to „uložio“ nemačku muziku, operu „Valkira“ Riharda Vagnera, a Staljin najboljeg ruskog reditelja Sergeja Ejzenštajna, koga je „zamolio“ da ovu predstavu režira u Boljšoj teatru. Premijera je bila 1940, Hitler je bio oduševljen, a ceo ovaj događaj bi mogao da pokaže da veliki umetnici, ako žele da stvaraju velika dela, moraju da budu u dosluhu sa onima koji vladaju i njihovim životima, i idejama. Staljin je cenzurisao mnoge Ejzenštajnove filmove, neke je i zabranjivao, ali je on, čak i u tako strašnim okolnostima, uspeo da stvori velika dela. NJegov film „Štrajk“ je priča u kojoj proletarijat ne pobeđuje. To je doba carske Rusije, ali kadrovi iz njega lete, „šamaraju“ i duboko uzbuđuju, i teraju me na pitanje zašto se ovaj film ne prikazuje kod nas umesto Dnevnika RTS-a. Iz „Štrajka“ bismo saznali kako radnici i pobunjenici nisu pobedili, i kako u poslednjem kadru, u totalu, leže mrtvi. U filmu se vide i „vodeni topovi“, koji svojom silinom mogu da rane, pa i da ubiju čoveka ukoliko ne ume da beži, i sećam se da smo i mi imali jedan takav kadar u vreme građanskih demonstracija Zorana Đinđića i Vuka Draškovića – kad jedna devojka gleda kako je voda sustiže u mitraljeskoj buri, ali ona i dalje stoji.

Mladomir Puriša Đorđević: Nikada se ničega nisam plašio 2
Foto: FEST/Dušan Đoković

* Kako ste vi, i neka vaša generacija autora koja se ubraja u najsubverzivnije i najkritičnije, branili svoje ideje od gospodara?

– Ako bi se stvorilo nešto što se ne dopada vlasti, onda bi se, vrlo jednostavno, to delo nezvanično zabranilo, i u javnosti bi započela velika „hajka“. Ali, to uglavnom nisu radili političari sa vrha, nego su podmetali one manje važne čuvare poretka. Oni su u svojim tekstovima u „Politici“, „Borbi“, na radiju i televiziji, optuživali umetnike za rušenje države, kontrarevoluciju, izdaju zemlje i neprijateljske delatnosti, a slično se, uostalom, i danas radi. Zato su autori kojima je zabranjivana neka knjiga ili film najčešće odustajali od pomisli da potraže od vlasti da se ta odluka promeni. Meni su se desile velike neprijatnosti sa filmom „Jutro“, koji je 1967. sa ogromnim uspehom prikazan u Veneciji u glavnom takmičarskom programu, LJubiši Samardžiću doneo je „Zlatnog lava“ za najbolju mušku ulogu, i to me je spaslo da ne bude zabranjen. Tito nije želeo da se u inostranstvu o njemu stvori slika kao o diktatoru, zato su i filmovi koji su ovde bili zabranjivani mogli da idu na svetske festivale, da osvajaju nagrade, i da uopšte budu snimljeni. Njegova suština je bila da se druži sa Sofijom Loren i da zajedno spremaju kačamak.

* Koliko ste ipak imali sreće u tom pokušaju kontrole vaših snova i sećanja o revoluciji?

– Za razliku od „Devojke“, „Pavle Pavlović“ je, recimo, imao teže okolnosti – nastao je 1972, Bekim Fehmiu je igrao lik mladog radnika koji u sredini natopljenoj korupcijom, zloupotrebom samoupravnih slogana i slomom morala, postaje buntovnik koji će na kraju stradati. Film je proskribovan i izbačen iz konkurencije u Puli, čak nije prikazan ni u sporednim selekcijama, a kasnije, Bekimovom zaslugom, počeo je da se prikazuje u inostranstvu. Pre nego što je stigao pred domaću publiku doživeo je malu cenzuru i desilo se nešto što je vrlo zanimljivo. Posle naslova filma na špici se pojavila rečenica: „Mnogi problemi u ovom filmu rešeni su akcijom Saveza komunista.“

* Da li bi dokumentarni film „Čedo, oženi me“ iz 2014, koji ste potpisali kao igrani (na špici piše da igraju Čedomir Jovanović, Slobodan Milošević, Mirjana Marković, Zoran Đinđić, Tomislav Nikolić, Aleksandar Vučić, Vojislav Šešelj, Milorad Ulemek Legija, Zvezdan Jovanović, Vojislav Koštunica, Vuk Drašković, Vesna Pešić…), sada mogao da ima i malo drugačiju konotaciju?

– Mene je Čedina ličnost privukla posle njegove intervencije u hapšenju Miloševića, kada je bio pod paskom svih mogućih mafijaša. Ali, ovaj film nije o Čedi, on je samo polazište koje mi se činilo zanimljivim. Ja sam, zapravo, hteo da sačuvam od zaborava i od propadanja dokumentarni materijal o istorijskom periodu naše zemlje od 1996/97, građanskim protestima, tadašnjoj opoziciji, promeni vlasti 5. oktobra, atentatu na Đinđića, njegovoj sahrani, novoj opoziciji… Dve godine sam proveo u pretraživanju više od šezdeset hiljada metara raznoraznog dokumentarnog materijala u kojem su snimljeni ovi događaji, govori i nastupi političara koje pominjemo, pa i to kako su Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić, na zgradi tadašnje Televizije B92, skidali tablu sa nazivom Bulevar Zorana Đinđića i kačili tablu Bulevar Ratka Mladića. Ovaj film sam sam finansirao, i skupljajući sav taj materijal, shvatio sam da mi Čeda kao sagovornik ne treba. Jer, šta bih ga uopšte pitao u filmu – kako ste, kako vam je žena?

* Da li danas možda žalite što niste prihvatili režiju filma „Nostalgija“, po scenariju velikog Tonina Gvera?

– Ne žalim ni za čim, iako je on genijalni italijanski scenarista i pesnik koji je radio s Felinijem, Mikelanđelom Antonionijem, De Santisom… Bili smo prijatelji, snimio sam biografski film o njemu, ali do danas mi nije jasno zašto je meni 1983. ponudio da režiram njegovu „Nostalgiju“. U to vreme, osim spasiba, čak nisam znao nijednu rusku reč. Čim sam pročitao priču o lutanju i maštarijama jednog Rusa u Italiji, rekao sam Gveru da to može da režira samo Andrej Tarkovski. Tako smo stigli u Moskvu, a nekoliko meseci kasnije Tarkovski je stigao u Rim. Strašno se namučio sa snimanjem, ono je trajalo skoro dve godine, jer mu sovjetske vlasti nisu dale pasoš – posle mesec dana morao je da se vraća u Moskvu da bi tu proveo mesec dana, pa onda natrag u Rim. To je bio i jedan od „okidača“ da se nikada više ne vrati u Rusiju, i da posle Italije, kada je konačno dobio pasoš, završi u Švedskoj. Kada se setim velikog Tarkovskog uvek pomislim i na to kako smo mi sa Titom i našim „komunjarama“ ipak negde prošli i odlično.

Venčanje u kuhinji

* Kako biste ispričali vašu najveću ljubavnu priču?

– Milena i ja venčali smo se 1960, u mojoj kući u Čačku, i to u kuhinji. Nismo imali ni fotografiju sa venčanja, bila je to sirotinja, beda. Kratko smo bili u braku, nismo imali stan u Beogradu, ali je Milena bila i ostala moja najveća ljubav. Ostavljale su me i druge žene koje sam voleo, smatrale su da sam isuviše zaljubljen u film da bih bio zaljubljen i u njih. I to je istina – film je bio i ostao moja najdublja strast. Između Milene i mene nije bila najsnažnija ljubav muškarca i žene, nego ljubav zajedničkih ideja, misli, osećanja. Zajedno smo snimili jedanaest filmova, i oni ostaju, najbolje rečeno, ostajemo Milena i ja za naredna pokoljenja, i koliko budu živeli naši filmovi, toliko će živeti i moj odnos sa njom.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Jedno reagovanje na “Mladomir Puriša Đorđević: Nikada se ničega nisam plašio”

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.