O Crnjanskom "iz prve ruke" 1Foto: Gordana Nonin

Ciklus programa – razgovora o stvaralaštvu Miloša Crnjanskog, pod nazivom Dnevnik o Crnjanskom, koji je počeo u Kulturnom centru Vojvodine

Miloš Crnjanski, deo je ovogodišnjeg paketa koji će činiti ukupno šest sesija. Urednica ciklusa Dnevnik o Crnjanskom je dr Nastasija Pisarev, koja je doktorirala na temi Poetika kamernih prostora u prozi Miloša Crnjanskog na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.

„Poslednjih decenija se mnogo piše, štampa, i govori o Crnjanskom, pa mi se čini da smo konačno počeli da vraćamo naš dug prema ovom velikom piscu koji možda nije uvek za života dobijao tu vrstu zasluženog poštovanja. Međutim, kao što je slučaj sa svim velikim umetnicima i njihovim opusom, uvek ima nešto novo da se kaže i doda. Program Dnevnik o Crnjanskom, koji organizuje Kulturni centar Vojvodine Miloš Crnjanski, zamišljen je kao serija od šest tribina u kojima će moji gosti biti najveći stručnjaci koji su se bavili Milošem Crnjanskim. Ideja je da u kulturnom centru koji nosi ime ovog pisca kroz razgovor osvetlimo različite aspekte njegovog stvaralaštva, a uz to, osvetlimo i lik pisca, a i vreme u kom je živeo. Ovaj prvi razgovor bio je prilika da o velikom piscu razgovaramo iz više uglova, sa namerom da damo bar osnovnu skicu najvažnijih tačaka njegovog života i rada. U narednim tribinama teme će možda biti malo uže, pa ćemo se osvrnuti i na veliko pitanje zašto Crnjanski nije dovoljno čitan izvan granica naše zemlje, o polemici ovog pisca sa savremenicima, odnosu sa avangardom, i mnogim drugim temama“, istakla je za Danas Pisarev.

Prva gošća ovog ciklusa bila je profesorka dr Gorana Raičević, koja je dala ogroman doprinos izučavanju srpske književnosti, a naročito izučavanju dela Miloša Crnjanskog.

Jedan od povoda je svakako bila i njena kapitalna monografija o životu i delu Miloša Crnjanskog, Agon i melanholija (Akademska knjiga, 2021) za koju je autorka nagrađena i priznanjem Laza Kostić i Medaljom kulture za očuvanje kulturnog nasleđa koju dodeljuje KCV Miloš Crnjanski, kao i nagradom Nikola Milošević koju Radio Beograd dodeljuje za najbolju knjigu u oblasti teorije književnosti i umetnosti, estetike i filozofije koja je Gorani Raičević dodeljena ovog meseca.

„Dugo sam zaista posvećena proučavanju i dela i života Miloš Crnjanskog, njegove tzv. stvaralačke biografije. Krajem 20. i početkom 21. veka je u teoriji književnosti počeo da se populariše jedan novi pravac koji se zove novi istorizam i koji je ponovo vratio dostojanstvo istorijsko-biografskim pristupima književnosti. S tim što su sada i književna dela a ne samo arhivska građa uzeti kao relevantni pristup izučavanju života jednog pisca. Svojevremeno sam počela da izučavam Crnjanskog tako što sam izučavala njegovu esejistiku, a esej je takav žanr da osim što ima tu hibridnu vrednost da se nalazi na granici drugih žanrova, ima i tu osobinu da mnogo otkriva o svojim autorima, njihovoj poetici, osećajnosti… S toga sam mislila da već znam mnogo o Crnjanskom, međutim, kad sam počela da pripremam biografiju za Akademsku knjigu, kroz proces sam ipak uviđala da saznajem i nove aspekte njegovog dela i života. Prvo sam uočila da mi nedostaje istorijsko obrazovanje jer je Crnjanski živeo u vrlo turbulentnim vremenima. Naročito međuratni period je bio takav, tako da sam proučavala njegov i politički i istorijski kontekst. Poznato je da je Crnjanski, upravo u tom vremenu, kao novinar, dva puta boravio u Berlinu, jednom u Rimu i bio je optuživan od jednog dela intelektualne javnosti da simpatiše te ideologije. Želela sam da pružim javnosti jednu objektivnu sliku o njegovoj ulozi u svim tim procesima Kojima je on prisustvovao kao posmatrač. Kasnije, on u Londonu provodi gotovo trećinu svog života. Kod nas nije bilo pisca koji je više bio posvećen svom kolektivu, svojoj zajednici, a koji je više vremena proveo van svoje zemlje. Dakle, trebalo je proučiti njegov bogat život u turbulentnim vremenima i vidite kakvog je traga to ostavilo u samom njegovom delu“, istakla je Raičević.

Po njenim rečima, veliko je to uzbuđenje kad nakon takvog jednog obimnog proučavanja ponovo čitate Crnjanskog i prepoznate, na primer, kod Vuka Isakoviča, da se radi o nekom ličnom osećanju samog pisca. „Sad, posle svega, čini mi se da Crnjanskog poznajem mnogo bolje nego što poznajem neke moje prijatelje ili savremenike. Izuzetno je to iskustvo i nadam se da sam čitaocima uspela da prenesem svoja saznanja na jedan razumljiv i prijemčiv način“.

Prof. dr Gorana Raičević govorila je i o senzibilitetu Crnjanskog:

„U Romanu o Londonu Crnjanski nama daje sliku kapitalističkog Zapada, a prvobitno je tu temu imao i u drami Tesla. Niko tada u Jugoslaviji nije najbolje razumeo šta to u stvari u Tesli Crnjanski hoće da nam kaže, a drama je izvedena u Beogradu pedesetih godina prošlog veka. On je upravo u liku Nikole Tesle pokazao taj sukob u čoveku – sukob naučnika i nekoga ko hoće da usreći svet, da ukroti sunce i pokloni svetu energiju jer: sunce sija isto i bogatašu i siromahu, to je jedna rečenica koja se stalno ponavlja u toj drami. Crnjanski se donekle i poistovetio sa Teslom jer je video svoju sudbinu u inostranstvu, u Londonu, kroz sudbinu Nikole Tesle. Sudar slovenskog i anglosaksonskog sveta. Crnjanskog je strašno pogodilo što je on u Londonu prepušten sam sebi, što niko nije mario kako će njegova supruga i on živeti. To je taj neki individualistički sistem u kojem svako za sebe mora da brine. Video je ogromnu ispraznost u takvom životu kakvu i mi danas osećamo. LJudi odlaze od jutra do večeri da rade a samo zbog sticanja novca kojeg onda ni nemaju vremena da troše. To nije bio dostojanstven život kakav je on zamišljao da čovek treba da ima. On se uvek postavljao kao spasilac, težio empatiji i uvek imao sažaljenje prema drugima i težio ka tome da ne budemo okrenuti samo ka materijalnim dobrima. Crnjanski je još u svojoj prvoj zbirci priča, u priči Legenda imao tu temu sažaljenja. On je verovao da je upravo sažaljenje važan element muškog erosa i da ga je uradio i u lik Pavla Isakoviča“.

Gorana Raičević govorila je i na temu zašto je Crnjanski imao tešku sudbinu.

„Nikola Milošević bi verovatno rekao: karakter određuje sudbinu čoveka. NJegov impulsivni temperament je svakako za to zaslužan. I sam je govorio da je velika prznica i da svakom voli da skreše u brk šta misli. Zaista, kad se porede sudbine Ive Andrića i njegova, čini nam se da je neka njegova nevidljiva promisao bila da je sudbina bila naklonjenija Andriću. Dok je Andrić bio diplomata, Crnjanski je bio samo posmatrač. U jednom pismu koje je Crnjanski pisao Kašaninu vidi se da je on težio ka nečem višem, krila se u njemu politička ambicija. Andrić je i veoma rano ušao u Srpsku kraljevsku akademiju, a Crnjanski nije mogao da objavi svoj putopis LJubav u Toskani između onih plavih korica Srpske književne zadruge. On je želeo da bude objavljen baš u toj ediciji i vodio je polemiku u ono vreme. Bio je nezadovoljan što ne može njegovo delo da se nađe baš u tom izdanju“, rekla je ona.

Ciklus programa Dnevnik o Crnjanskom nastavlja se u aprilu u Kulturnom centru Vojvodine.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.