Krajem januara u minhenskom Folksteatru premijerno je izveden komad Mariluize Flajser ”Pioniri u Ingolštatu.” Ovo je verovatno najpoznatija drama nemačke književnice, objavljena 1928. godine. Predstava, u svojoj prvoj verziji, uskoro će napuniti sto godina.
Inspirisana Bertoldom Brehtom, Flajser je pisala o pruskim pionirskim bataljonima koji su 1926. godine izgradili drveni pešački most u Ingolštatu, takozvani „Pionirski most“, koji i danas postoji.
U predstavi, pioniri ne grade samo most, već su pre svega Kazanove bez milosti, koji seksualno eksploatišu dve sluškinje, Almu i Bertu, i hladno ih napuštaju nakon njihovog kratkog susreta.
„Ljubav ne mora biti uključena“, sumira vojnik Karl.
Ovde se radi o: seksu ili ne seksu.
I, u tom kontekstu, o moći i ugnjetavanju.
Krajem 1960-ih, Mariluize Flajser, koju Elfride Jelinek smatra „najvećim dramaturgom 20. veka“, ponovo je otkrivena.
To je delimično bilo zahvaljujući Fasbinderovoj produkciji ”Pionira u Ingolštatu” koja je održana u februaru 1968. u pozorištu Bihner u Minhenu pod naslovom „Na primer, Ingolštat“.
Mariluize Flajser je navodno sama otkupila sve verzije svoje drame jer joj se nije dopala.
Iz novina je saznala da će njena drama biti izvedena u znatno revidiranoj verziji.
Verzija koju je Breht značajno izmenio 1929. godine izazvala je skandal i dovela dramu na listu štetne i nepoželjne literature.
Želela je da spreči Fasbinderovu produkciju i angažovala je advokata.
Rajner Fasbinder se lično trudio da je ubedi da prihvati njegovu adaptaciju.
A onda je autorka pozvana na generalnu probu.
Pristala je na predstavu sa promenjenim naslovom.
Mariluize Flajser je u Fasbinderovoj pozorišnoj predstavi videla kako je na njega uticao „njen lakonski stil, njena društvena preciznost, međuigra komičnog i tragičnog, a takođe i čežnja za srećom kojom njeni likovi zrače, a ipak je nikada ne ispunjavaju.“
Ovo delo je izazvalo jedan od najvećih književnih i društvenih skandala u Vajmarskoj republici.
Radnja i tematika: drama prati grupu vojnika (pionira/inženjera) koji dolaze u mali bavarski grad Ingolštat kako bi izgradili most.
Njihov dolazak remeti učmalu svakodnevicu meštana, a fokus je na Berti, služavki koja čezne za istinskom ljubavlju, ali biva iskorišćena od strane vojnika Karla.
Za razliku o nje, Alma ima mnogo pragmatičniji i siroviji pristup odnosima odnosno sukobu staleža i gušenju emocija u konzervativnoj sredini.
Drama je napisana u maniru „Nove stvarnosti“ (Neue Sachlichkeit).
Flajser je pisala specifičnim stilom koji se naziva narodni komad (Volksstück), ali ga je potpuno demistifikovala.
Umesto idiličnog prikaza sela, ona koristi oštar, gotovo dokumentarni jezik u prikazu surovosti, seksualne eksploatacije i socijalne nepravde, kao i psihološke dubine likova koji često ne umeju da artikulišu svoju patnju.
Mariluize je bila Brehtova štićenica (i jedno vreme ljubavnica).
Breht joj je pomogao u postavljanju drame na scenu u Berlinu 1929. godine.
Međutim, on je dodao provokativne scene koje su izazvale bes konzervativne javnosti i policije, što je dovelo do toga da Flajser bude izopštena iz svog rodnog grada Ingolštata.
Drama je decenijama bila zapostavljena, sve dok je nije ponovo otkrio čuveni reditelj Rajner-Verner Fasbinder, koji je po njoj snimio i film.
Danas se Flajser smatra jednom od najvažnijih autorki 20. veka koja je dala glas „običnom čoveku“ i razotkrila mehanizme nasilja u svakodnevnom životu.
Autorka daje koncizne slike o tome kako društvene strukture prožimaju čak i najintimnije i najprivatnije sfere.
Režiserka Lucija Bihler, u minhenskom Folksteatru, preuzima oštre zapažanja autorke i – vek kasnije – razotkriva trajne obrasce nasilja, muškosti i mizoginije.
Iz ovog ciklusa poniženja, snovi mladih ljudi u sve militarizovanijem svetu oživljavaju.
Jer režiserka Bihler ne želi da prikaže prošlost žena, već sliku o ženama koja gleda unazad i koja previše lako vaskrsava.
U ovom nasilno hijerarhijskom svetu, žene će uvek gubiti.
Sa malo reči i puno fizičke aktivnosti, postojano uverljivi glumci pričaju priču koja je stara 100 godina, a opet bezvremena u mnogim aspektima.
U preciznoj koreografiji, Bihler čini vidljivim mehanizme moći i nemoći i šta oni znače za pojedince.
Osećaj nestabilnosti je dominantan osećaj u ovoj produkciji.
Sa žutom rampom, koja se sve više naginje kako veče odmiče, Džesika Rokstroh je stvorila minimalistički, efektan scenografski dizajn koji pokreće likove.
Bihler u starom tekstu pronalazi nekoliko, nažalost, veoma savremenih i odvratnih likova, kojih svet još uvek ima previše.
Muškarci sa mentalnim problemima za koje značenje leži u moći nad ženama, a možda i u ispupčenim bicepsima.
Muškarci koji vrebaju u jednom od mračnijih kutaka interneta.
Muškarci koji brbljaju gluposti o muškosti, o tome da su „alfa“, kao da su krdo testosteronom ispunjenih budala sa zanemarljivim brojem moždanih ćelija.
Činjenica da tekst Mariluize Flajser tako jasno dozvoljava ovu asocijaciju govori mnogo u korist teksta.
Posle 100 godina feminističkog napretka, još uvek postoji – i nažalost, ponovo – nešto slično ovome.
U produkciji Bihler, hiper-maskulini pioniri nose preuveličane žute uniforme u romboidnim siluetama peščanog sata, sa obrijanim glavama, bledim licima i tamnim očima, a takođe su donekle erotizovani svojim lakovanim borbenim čizmama i lateks-rukavicama.
Prikladno, jer dok marširaju na sceni udarajući u doboše, deluju kao hodajuće mogućnosti za parenje Berte i Alme.
Njihovo treptanje očima na pompezne, gestikularne poze ovih gorepomenutih budala je gotovo nepodnošljivo.
Imate osećaj da ste svedoci gotovo animalnog rituala udvaranja.
Robotska priroda vojnika, pod komandom izuzetno ljigavog narednika (Džonatan Miler), sugeriše da su i oni patetične figure, prisilno odevene u velike, krute filcane uniforme.
Mariluize je ceo život provela u Ingolštatu, uprkos tome što su je sugrađani zbog ove drame dugo prezirali.
Danas gradska biblioteka i književna nagrada u tom gradu nose njeno ime.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
