Odlazak Ljubomira Simovića: Čuvar razuma i jezika

Njegov odlazak ostavlja prazninu u srpskoj kulturi, ali i bogat trag u jeziku, književnosti i društvenoj svesti.

Povodom smrti ovog istaknutog stvaraoca, književna kritičarka i profesorka na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, Vladislava Gordić Petković, kaže da nas je Simović zadužio „svojim mudrostima u čuvanju zdravog razuma“.

– Ljubomir Simović je autor nestvarno lepih i tačnih stihova i replika. Nije patetično reći da nam je suptilnim mudrostima koje je rasuo u dramama i poeziji spasavao živu glavu i zdravu pamet – pod uslovom da smo umeli da ga čujemo – rekla je Gordić Petković.

Ona ističe da mnoge replike iz Simovićevih drama i danas mogu poslužiti kao parole na protestima, kao opomene društvu.
– „Tražeći razlog za surovu kaznu koja ju je zadesila“, Hasanaginica iz Simovićeve drame shvata da i age i begovi i njihovi konjušari „kroje Alaha prema sebi, kao da je Alah košulja“. Dakle: Zakon ne sme biti košulja po meri silnikove volje – poručuje Gordić Petković, dodajući i snažnu poruku iz istog dela: „Ne treba meni uteha; meni treba da razumem!“

– To kaže Hasanaginica na vest o tome da je oterana iz svoje kuće, od svoje dece. I jedno i drugo je nemoguće. Dakle: nepravdu, greh i zlo zakopati nećete -ističe naša sagovornica.

Prema njenim rečima Hasanaginičin tragičan kraj najbolje je ocrtan u rečima Hasanaginog askera Muse: „Da nije umrla, niko joj ne bi verovo“.

Koliko još zlostavljanja i femicida da bismo poverovali patnji žrtve i proganjane? – pita se Gordić Petković. .

Poseban osvrt daje i na čuvenu repliku iz „Čuda u Šarganu“, u kojoj lik Anđelka, zatvorenika, kaže: „Gledam u rešetku, a sve mislim: postoji Ada Ciganlija!“.

– To što je Ada Ciganlija zelena i dok se čami u zatvoru, to što za to vreme „u Užicu pada kiša a neko peče pitu od trešanja“ možda nepravedno zatočene pritvorenike uteši na tren?

Neka književna reč ne bude iluzija, neka bude i nada, kako je hteo Simović – poručuje Vladislava Gordić Petković.

Književnik Svetislav Basara, govoreći za list Danas, rekao je da će Simovića pamtiti „pre svega po jednoj blistavoj poeziji, na drugom mestu po jednoj blistavoj prozi – nažalost samo u jednom primerku – i onda po sjajnim dramama i kao jednog jako ljubaznog i prijatnog čoveka“.

„Ljuba Simović je bio, a to će, nadam se, i ostati — stub naše književnosti. To smrt ne može da promeni“, izjavila je za Danas književnica Vida Ognjenović.

„Nažalost, otišao nam je divan, nežan čovek, moralni uzor i oslonac u ovim mutnim, nesigurnim i neizvesnim vremenima. Ljuba je bio književnik, čuvar našeg jezika i našeg obraza u životu. Ostaje da čuvamo njegov put i pravac, da nam on i dalje bude svetionik“, istakla je Ognjenović, kojoj je Simović bio i blizak prijatelj.

„Jedan od onih koje zaista možete pozvati i u podne i u ponoć — a koji vas ničim nije obavezivao“, dodala je.

Ljubomir Simović ostaje deo kolektivnog pamćenja ne samo kao pesnik i dramski pisac, već kao autor koji je, kako je istaknuto, svojim rečima „spašavao zdravu pamet“ i podsećao da umetnost ima zadatak da razotkrije nepravdu, a ne da od nje beži.

Ljubomir Simović, pesnik, dramski pisac, esejista i akademik, rođen je 2. decembra 1935. godine u Užicu, gde je završio osnovnu i srednju školu.

Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu 1962. godine, na grupi za istoriju jugoslovenske književnosti i srpskohrvatski jezik.

Prvu pesmu, „Jutro“, objavio je još kao učenik učiteljske škole 1951. godine.

Tokom studija uređivao je list Vidici, a ceo radni vek proveo je kao urednik u kulturnoj redakciji Radio Beograda.
Njegovo stvaralaštvo obuhvata poeziju, dramu, prozu, esejistiku i prevodilački rad.

Među najpoznatijim dramama su Hasanaginica, Čudo u Šarganu, Putujuće pozorište Šopalović i Boj na Kosovu.
Njegove pesničke zbirke — Slovenske elegije (1958), Veseli grobovi (1961), Poslednja zemlja (1964), Igla i konac (1992) — ostaju snažni zapisi o vezi sa zavičajem, jezikom i istorijom.

Simovićeva dela prevedena su na više od dvadeset jezika, a njegove drame izvođene su širom sveta — od Rusije i Francuske do Kanade i Meksika.

Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti SANU izabran je 1988. godine, a za redovnog 1994. Bio je dobitnik najznačajnijih književnih nagrada: Zmajeve, Disove, Sterijine, kao i nagrada „Desanka Maksimović“ i „Branko Miljković“.

Ljubomir Simović preminuo je 17. aprila u Beogradu, ostavivši dubok i neizbrisiv trag u srpskoj književnosti i kulturi.