Novinarstvo je profesija u interesu javnosti, a ne političara i vlasti: Margita Cvetković, novinarka

Volim gradove koji imaju reku. Rođena sam u Užicu gde sam najveći deo detinjstva i mladosti provela pored Đetinje, moje reke. Posle sam život provela u Kragujevcu na obali Lepenice. Stanovali smo u predgrađu Pora ondašnjeg Titovog Užica. Na polugođu mog prvog razreda osnovne škole preselili smo se u drugi deo grada koji se zove Koštica. Pošto sam jedinica tata me je uvek vodio da gledam utakmice „Slobode“ i „Partizana”. Još uvek čuvam album sa sličicama „Partizanovih” igrača iz vremena Šoškića, Galića, Miladinovića… Drago mi je što su mi sin i zet „partizanovci”.

***

Najraniji deo mog detinjstva obeležilo je to što sam išla u najstariju osnovnu školu u Užicu koja se tada zvala Andrija Đurović po nekadašnjem učeniku poginulom komandantu Radničkog bataljona na Kadinjači 1941. godine (dana se zove Prva osnovna škola kralja Petra Drugog što je njen naziv iz 1938. godine). Škola je nastala još u 19. veku i bila je četvorogodišnja. Njeni čuveni učenici su bili: filozofkinja, aktivistkinja, plesačica, koreografkinja i novinaka Maga Magazinović, pisac Ljubomir Simović, fudbaler i trener Radomir Antić…

***

Tih godina bio je takozvani bebi-bum. I jedino za naše odeljenje, a imali smo divnu učiteljicu Miru Dimitrijević, nije bilo mesta da zajednički nastavimo školovanje od petog razreda nego su nas rasformirali i rasporedili po raznim osnovnim školama. Ja sam se tako prepala nove sredine i „kako ću ja da idem u neku drugu školu?” gde nikoga ne znam… Bojkotovala sam i mesec dana nisam htela da idem u školu. Roditelji nikako nisu uspevali da me ubede. Saznam da je jedna od mojih drugarica takođe „pripala” toj školi „Nada Matić”. Nađemo se nas dve, dogovorimo i konačno, normalno krenemo u školu od petog do osmog razreda.

***

U tom periodu sam stekla ljubav prema književnosti i engleskom jeziku. Bili smo prva generacija u Užicu koja je je u školi učila engleski jezik. Predavala nam je profesorka Dragoslava Ješić. Bila je izvanredan pedagog i zbog nje sam htela da studiram engleski. Tada nije bilo uređaja u školi pa je ona na časove donosila svoj gramofon i puštala nam ploče, pesame Peta Buna. Motivisala nas je da učimo jezik, donosila nam stripovane knjige poput Dikensovog „Cvrčka na ognjištu”, časopise… Živela je pre toga i u Americi i Engleskoj pa nam je objašnjavala razliku kako se gde govori jezik. Imala je zastavicu na kojoj je pisalo winner (pobednik) koju je dobijalo odeljenje koje u toj sedmici ima najviše petica.

kolegama Slobodanom Cuparićem, Ankicom Vesić i Miroslavom Jovanovićem – dobitnici nagrade „Svetlosti” i Radio Kragujevca 1984. godine Foto: Radoje Milivojević

Delegacija kragujevačkih i karlovačkih novinara na Plitvicama Foto: Privatna arhiva

***

Sa druge strane imala sam nastavnicu srpskog, Anđu Hadžić, predivnu ženu. Ona je samoinicijativno, mi to nismo znali, slala naše pismene zadatke i radove na razne konkurse za nagrade i u poznate dečijih časopisa poput „Zmaja”. Onda bi se iznenadili kad nam samo stigne na kućnu adresu nagrada, knjiga, horar… Zbog nje sam paralelno sa engleskim razvila ljubav i prema našem jeziku i književnosti uopšte.

***

Naše detinjstvo se odvijalo na ulici. Jedan događaj iz ranog detinjstva me je opredelio za ono čime ću se baviti čitav život, za borbu protiv nepravde. U komšiluku je živela porodica koja je mala divnu kuću i ogromno najlepše dvorište, vrt, cveće, voćnjak… Nisu dozvoljavali deci da da ulaze u dvoršte. Jednog dana su se deca iz ulice dogovorila da upadnu u njega i naberu prve ljubičice. Ja, pošto su mi roditelji objašnjavali da ti ljudi ne dozvoljavaju ulazak u dvorište jedina nisam htela. Deca su nabrala ljubičice i razbežala se. Ja sam ostala na ulici a onda je istrčao vlasnik dvorišta i zalepio mi šamar. Bila sam u šoku, odem kući plačući. On se posle izvinjavao mojm roditeljima ali tada sam ukapirala šta je (ne)pravda i da to nema veze sa onim da li si ti zaista nešto uradio ili ne. Sila ne pita. Od tada sam protiv svakog nasilja, fizičkog, verbalnog, psihičkog…

***

Naravno da sam upisala gimnaziju. Tada je prva godina bila ista za sve a tek od druge smo se razvrstavala na smerove: društveni i matematički. Naravno, i da sam otišla na društveni. U gimnaziji smo imali sjajnu profesorku srpskog Nadu Maloparac, ali i ostale pofesore koji su bili kao iz Vitezovićevog „Koste Vujića”. Za maturu sam izabrala Mihajla Lalića i lik Lade Tajevića u romanima „Zlo proljeće” i „Lelejska gora”. Čini mi se da ikada u životu nisam nešto tako strastveno radila.

***

U to vreme se pojavio rok i pop. Kao ludi smo pratili muziku: Bitlse, Rolingstonse, Dženis Džoplin, Džimija Hendriksa…, kupovali časopise „Džuboks” i „Gong”, slušali Radio Luksemburg i „Veče uz radio” Nikole Karaklajića. Pratili smo modu. Pojavio se i prvi erotski časopis „Čik”. Okupljali smo se a novom trgu koji je tada za nas bio čudo. Tu nam je bilo pozorište, biblioteka, gradska kafana… Bio je to prostor gde smo se okupljali ne samo mi mladi već i poznati novinari, glumci… Na trgu je stanovala i naša drugarica Marina Janjić, čiji je otac bio poznati pulmlog. Njena porodica je jedina imala klavir i kod nje smo organizovali kuržooke na kojima smo razgovarali o filozofiji, filmovima, književnosti, muzici…

***

Život svih nas, starih Užičana bio je vezan za reku. Leto smo provodili na njoj čak i u vreme kada plaža još nije bila uređena. Bilo je nemoguće da ne odeš na reku da se ne vidiš sa društvom. Svi smo tu proplivali, kasnije kao gimnazijalci odlazili u restoran Ferijalnog doma „Plaža”. Na reci smo proslavljali završetak svake školske godine. Nije nam smetalo što je voda još ledena. Gledale smo momke i njihove čuvene skokove u Đetinju. Da pocrnimo pre odlaska na more pa da posle taman ten pokazujemo na korzou. Sa druge strane aktuelan je bio hotel „Palas” u kome su spavale i odsedale filmske ekipe na čelu sa Purišom Đorđevićem dok su snimali filmove o Užicu i Užičkoj republici.

***

Moja najbolja drugarica Milka Draškić i ja odemo u Beograd da upišemo engleski na Filološkom fakultetu. Bila je to 1968. godina i čuvene studentske demonstracije. Zbog toga nije bilo prijemnog. Okupljeni studenti nam „iskusno” kažu da je to mnogo teško i da nikada ne možemo da završimo i diplomiramo. Naivno smo im poverovale i upišemo komparativnu grupu jugoslovensku i svetsku književnost. I tu su nas plašili, kao „to je jedino Danilo Kiš u roku završio”. Nije bilo tako. Govorili su nam da ta grupa na fakultetu nema neku perspektivu što se tiče zaposlenja. To se pokazalo kao tačno.

***

Zajedno smo privatno stanovale na Karaburmi četiri godine. Beograd iz tog vremena pamtim po svemu lepom, to je jedan od najlepših perioda u mom životu. Na fakultetu su bili ljudi iz svih krajeva Jugoslavije: Hrvatske, Bosne, sa Kosova, iz Vojvodine… Svi smo se družili i držali zajedno i smatrali to za veliko bogatstvo i lepotu. Imali smo sreću da nam predaje čuveni profesor Raško Dimitrijević koji kada smo radili Bodlera donese na čas čak pet pevoda jedne pesme pa ih upoređujemo i analiziramo. Ili Nikola Milošević koji pola semestra predaje Aristotelovu poetiku ili Dostojevskog.

***

U Kinoteci smo gledali sve filmove, išli u sva pozorišta, na koncerte… sve što je u to vreme bilo aktuelno. Naša drugarica iz Prištine Vesna Mulić koja je pre toga završila muzičku akademiju vodila nas je stalno u operu. Postojao je popust za studente za sve kulturne sadržaje tako da ulaznice nisu bile nedostupne za nas. Pratili smo FEST koji je tada počinjao. Gledali predstave „Kralj Ibi” sa Zoranom Radmilovićem u Ateljeu 212 ili „Bubu u uhu” Jugoslovenskog dramskog pozorišta za koje si karte morao da rezervišeš mesecima unapred. U Beogradu sam upoznala i svog budućeg supruga Naču koji je studirao matematiku.

***

Iako sam bila stipendista užičke opštine u svom gradu nisam mogla da nađem posao. Tada je pofesor srpskog i književnosti bilo suficitaro zaimanje. Nema gde nisam konkurisala tih godinu i po dana u Srbiji i Bosni. Ništa. Otac mi je posle razgovora sa ljudima iz komiteta rekao da otprilike svi traže pare da me prime. Zarekla sam se da neću da radim u Užicu makar crkla. Nastavila sam da konkurišem svuda sa istim (ne)uspehom. Za to vreme moj momak Nača iz Kragujevca mi je pominjao da postoji konkurs za novinare u „Svetlosti” ali sam mislila da je i to namešteno kao i sve do tada gde sam tražila posao.

***

Moj tata je čitao „Politiku” i „NIN” i to je bio moj jedini dodir sa novinarstvom o kome kao poslu nisam nikada razmišljala. Uvek sam sebe zamišljala kao pofesorku ili bibliotekarku. Ali, konkurisala sam i za novinarku u kragujevačkim redakcijama „Svetlosti” i „Zastave” (pošto je tada svaka fabrika imala svoj list) i u Beogradu u „Politici” i „Ekspesu”, iskreno ne očekujući ništa od toga. Posle godinu i po dana me prime u osnovnoj školi u Priboju. Ispostavi se da tamo nemaju profesora srpskog ni u gimnaziji i tehničkoj školi. U isto vreme mi jave da sam primljena i za profesorku u čačanskoj gimnaziji ali i u „Svetlosti”, „Zastavi” i „Politici”. Neverovatno. Zbog momka nisam mnogo razmišljala „pretegli” su „Svetlost” i Kragujevac.

***

Nas koji smo završili druge fakultete a ne žurnalistiku slali su na Jugoslovenski institut za novinarstvo da izučimo zanat. Počinjali smo od samog početka, učili su nas da pišemo vest. Ne znam koliko vremena je prošlo dok mi nisu objavili prvu vest sa inicijalima M. R. Zanat smo učili i u kafanama „Balkan”, „Palisad”, „Park”, „Dve babe”, „Tri dlake”… gde su se okupljali svi novinari i dopisnici. Bilo je to drugačije vreme, ne kao sada. U kafani smo se svi viđali, družili i pomagali jedni dugima. Dopisnici su prepisivali od nas iz „Svetlosti” ali smo mi od njih dobijali informacije i kontakte. Tako sam ja ušla u svet novinarstva, gde sam ostala čitav život.

***

Prošla sam sve faze koje je u to vreme novinar morao da prođe od pijace do skupštine ali sam najviše volela i ležale su mi reportaže, obične ljudske priče, životi i sudbine. Uvek mi je na prvom mestu bila porodica a onda novinarstvo. I danas mislim da je to jedan od najlepših poslova ali i najteži. U ono vreme, za razliku od današnjeg novinari su uživali i imali poštovanje i ugled i mogli su da utiču na promene sudbine ljudi. Tekst u novinama je imao moć da nekome promeni život, pomogne mu, da zaustavi ili spreči nepravdu. Od svih nagrada koje sam dobijala, najveća mi je bila kada me neko posle 20 godina zaustavi na ulici i kaže „vi ste nam onda pomogli”.

***

Tada je sve je bilo pod ingerencijom Saveza komunista i komiteta. U redakciju je došao Miroslav Jovanović, koji je počeo prvi da piše kritičke tekstove. Od tog vremena počinju hajke na našu novinu. Od saveza komunista, boraca, omladine, AFŽ-a… do danas, da se ugasi svako kritičko mišljenje. Ali nismo odustajali, razmišljali smo svojom glavom i pisali kakva je realnost u društvu. Svi direktori su bili provreni partijski kadrovi i iz MUP-a. Izuzetak je bio Bora Mišić, psiholog, prvi naš direktor koji je stao u odbranu urednika i novinara pred partijskim glavešinama u komitetu.

***

Redakcije novina i radija koje su bile zajedničke su se odvojile a Jovanović je postao naš urednik. Kad su devedesetih socijalisti bili na vlasti proganjanje se pojačalo. Došla je garnitura iz opštine i predstavili se da su naše novo rukovodstvo, direktor, urednik… Ljudi koji nikada u životu nisu imali veze sa novinarstvom. Redakcija „Svetlosti” je bila prva u zemlji kojoj su to uradili. Bili smo jedinstveni i rekli ne, mi nećemo tako da radimo, pišemo za Miloševića i SPS. Kolektivno smo se na čelu sa direktorom Pavlom Ćirovićem odvojili i rešili da budemo samostalni.

***

Zahvaljući Ćiroviću opstali smo u to vreme, učestvovali u osnivanju Medija cenra, NUNS-a, Lokal pressa… Pomagale su nas i nevladine organizacije i tako smo preživeli. Kada su nas socijalisti izbacivali iz naših prostorija dežurali smo u redakciji 40 dana i noći. Najteže je tada bilo štampati novine. „Vreme” i Dragoljub Žarković su nam mnogo pomogli. Jedno vreme smo izlazili sa zajedničkom glavom „Vremena” i „Nezavisne Svetlosti”. Štampali smo se u Novom Sadu, Užicu… Prodavali samo novine na ulici. Ali smo iza nas imali naše čitaoce.

***

Kada su nas konačno isterali iz naših prostorija, niko nije smeo da nam izda prostor za redakciju. Na kraju smo se „uselili” u kuću u Toze Dragovića. Bili smo potpuno izolovani, ništa nismo imali, kompjutere, opremu, kola… samo gole zidove. Dobri ljudi, poput Mirka Rosića su nam donosili računare, agregate… Kao i sadašnja vlast, ondašnji socijalisti su nas potpuno blokirali, nismo dobijali nikave informacije, nisu nas pozivali na sastanke, konferencije za štampu… Snalazili smo se sve do pobede opozicione Kolacije „Zajedno”, posle koje smo se vratili u našu redakciju.

***

Sa kolegom Slobodanom Cuparićem pravimo tekstove o gradovima u kojima je sada opozcija na vlasti: Kragujevac, Čačak, Užice, Bajina Bašta… i njihovim gradonačelnicima i predsednicima opština. Velja Ilić me je bukvalno „oborio” s nogu. Šta nam je sve taj čovek ispričao… Inače, SPS je još ranije sa mesta direktora Ekonomske škole smenio mog supruga jer je bio član Koalicije Šumadija sa Branislavom Coletom Kovačevićem i profesorom Ivanom Đurićem.

***

Ivan Đurić nam je mnogo pomagao kao nezavisnom mediju devedesetih u borbi protiv Miloševića. Često je iz Pariza dolazio u Kragujevac kod Coleta Kovačevića i u našu redakciju. Sećam se jednog putovanja sa njim u Užice u posetu tamošnjim „Vestima”. Na putu od Kragujevca on je znao i imao priču za svako mesto, selo, zaseok… kroz koji smo prošli. Neverovatno je kako i koliko je taj čovek poznavao našu zemlju. Stignemo u „Vesti” čija je redakcija bila u ulici iznad pozorišta. Bili su tu Užičani, novinari, članovi nevladinih organizacija… i, on pita sve nas da li znamo po kome se ta ulica zove. Svi mi, zajedno nismo znali. I, on nam ispriča sve o toj ličnosti. E, takav je čovek bio Ivan Đurić, neverovatan.

***

U Čačku sam upoznala, prvo radila razgovore sa njom a potom se zbližila i sprijateljila sa Vericom Barać. Ona je često dolazila i u Kragujevac gde je držala tribine. Kada je postala predsednica Saveta za borbu protiv korupcije Vlade Republike Srbije pričala nam je mnogo toga o političarima koji su tada bili na vlasti i kako je jasno da oni nisu nikakvi borci za demokratiju a kamoli pravi i iskreni. Iskeno, toliko je bila ogorčena na tadašnje, takozvane „demokratske prvake”. Dugo i hrabro se nosila sa svojom teškom bolešću. Još uvek imam njen broj telefona u imeniku.

***

Margita Cvetković:  Jedan od najtuženijih novinara po Šešeljevom zakonu dok je Vučić bio ministar informisanja

Konačno, posle 5. oktobra dolaze promene. Svi smo se ponadali, ali… Pošto sam bila jedan od najtuženijih novinara po onom Šešeljevom zakonu dok je Vučić bio ministar informisanja sa advokatom naše redakcije Ducom Lazarevićem odlazim na seminar koji se održavao u Medija centru o tužbama protiv novinara i kakva je evopska sudska praksa po tom pitanju. Seminar je trebao da traje tri dana i na njemu su bili pravnici, profesori, novinari… Biljana Kovačević Vučo, Žarko Korać, Olja Bećković… Međutim, odmah je prekinut, javljaju nam, prvo da je Đinđić ranjen, a onda ubijen. U tom trenutku sve mi je postalo jasno, šta će s nama da bude i šta će nam se dogoditi. I, na žalost, bilo je.

***

Sve se vrti kao ringišpil, ili da smo na točku od bicikle. Ukrug i na istom smo mestu. Živela sam u istoj zemlji koja je menjala imena. Ulica u kojoj sam rođena u Užicu je bila Miloša Markovića, pa Drinska a sada je Kralja petra Prvog. Tako je i moja redakcija u kojoj sam provela čitav svoj radni vek menjala imena i mnogo mi je žao što nije zadržala ime „Svetlost” pod kojim je postojala od 1935. godine. Iako sam već godinama u penziji još uvek sam aktivna i saosećam sa kolegama novinarima koji su ugroženi danas kao nikada. Mnogo je teško sada biti novinar, profesionalac koji se pridržava kodeksa. Saosećam i sa svim onim ljudima koji se bore za demokratiju i da konačno živimo u iole normalnoj državi. I ne odustajem. Nikad i nikako, sa porodicom, decom, zetom, snajom i unučićima idem na proteste.

***

Preživela sam sve te mene i promene, od socijalističkog društva, preko buđenja demokatije, višepartijskog sistema… Sve smo moja redakcija i ja to prošli. I znam da nikada ne treba gubiti nadu jer uvek se nađe nekakav put i način da se boriš za ideje i čuvaš svoju profesiju koja je u interesu javnosti a ne političara i vlasti. Kao što je „Radar” uradio. Kao što smo mi, onda prvi kao lokalna novina učinili, da cela redakcija pređe u novi medij i tako ostane i opstane.

O sagovornici

Novinarka Margita Cvetković (devojačko Rakić) rođena je u tadašnjem Titovom Užicu 1949. godine. U rodnom gradu završila je osnovnu školu i gimnaziju a u Beogradu na Filološkom fakultetu odsek Jugoslovenska i svetska književnost.

Od 1974. godine je novinarka kragujevačke „Svetlosti” i Radio Kragujevca. Iz nedeljnika „Kragujevačke” novine odlazi u penziju 2012. godine ali je i dalje aktivna.

Sa pokojnim suprugom Predragom (Načom) ima sina Nenada i ćerku Anu. Baka je četvoro unučića: Iskri, Đorđu, Lavu Aleksandru. Velika je, doživotna, navijačica „Partizana”.

Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.

Još vesti iz ovog grada

Artan Lili umesto Konstrakte na Arsenalu – zagrevanje pred Underworld

Još šest dana do Arsenal Festa: Objavljena satnica, evo šta preporučujemo da ne propustite

„Iz glave” Miroslava Miletića 30 godina kasnije: Tribina mediji za zajednicu povodom tri decenije kultne emsije

Snaga studenata i slabost vlasti: Tribina o kritičkom mišljenju u Lapovu