Foto: Printscreen YoutubeMirjana Miočinović, prevremeno penzionisana profesorka beogradskog Fakulteta dramskih umetnosti, prevoditeljka i teatrološkinja, preminula je u Beogradu nakon duge i teške bolesti, u 89. godini života.
Na društvenim mrežama, njeni bivši studenti, kolege i poštovaoci dele sećanja na njenu izuzetnu posvećenost, znanje i hrabrost, ističući privilegiju što su imali priliku da uče od nje.
Podsećaju da to nije bilo samo u vezi sa predmetom koji je predavala Istorija jugoslovenskog pozorišta i drame, već i kako se brani slobodan duh, kako je važno jasno i argumentovano iskazati svoj stav u kriznim vremenima, kada je izvesno da ćete zbog toga biti u manjini, da će izostati šira podrška.
Kao 1991. godine u vreme rata na tlu Jugoslavije kada je dala ostavku u pismu dekanu FDU u znak protesta protiv rata.
„Suočena sa užasnim razaranjem zemlje koju i dalje smatram svojom domovinom, sa divljačkim rušenjem najvrednijih spomenika kulture u čijim su okvirima nastale i one duhovne vrednosti o kojima predajem na ovoj školi, s neizmernim ljudskim stradanjem, a svesna činjenice da u tome i kao žrtva i kao rušitelj ima krupnog udela i narod kome sama pripadam, vođena dubokim osećanjem ogorčenosti i stida, ja Vas obaveštavam da u ovakvim okolnostima ne mogu i ne želim da držim nastavu na Fakultetu koji nije našao načina da se svemu tome usprotivi.“ napisala je Mirjana Miočinović.
Autorka je knjiga: „Eseji o drami“, „Rađanje moderne književnosti – Drama“, „Surovo pozorište“, „Moderna teorija drame“, „Pozorište i giljotina“, „Nemoć očiglednog“.
Prevela je sa francuskog i ruskog jezika dela Lotreamona, Antonena Artoa, Žerara Ženeta, An Ibersfeld, Florans Dipon, a pisala je za „Vidike“, „Delo“, „Književnost“, „Scenu“, „Vreme“ i „Peščanik“.
Brinula je o ostavštini Danila Kiša s kojim je bila braku dve decenije, a 2019. godine se javno usprotivila inicijativi gradonačelnika Subotice i funkcioneru SNS-a da njen pokojni suprug, jedan od naših najvećih pisaca, postane počasni građanin tog grada.
„Smatram, s pozicija sopstvenih uverenja, da Vi, gospodine Gradonačelniče i Vaš skupštinski sastav ne zadovoljavate nijedan kriterij na kojem se zasniva pravo odlučivanja o stvarima koje su plod dara i čestitosti. Vi ste, u svojoj ukupnosti, nepomirljiva suprotnost svega što predstavlja Danilo Kiš svojim delom i svojim životom. Stoga su Vaši motivi nečasni i cilj im je zloupotreba imena Danila Kiša za najprizemnije ciljeve jedne političke partije, čiji ste Vi član, partije koja je svojim destruktivnim delovanjem, uz ostalo, nanela ogromnu štetu kulturi“, navela je Mirjana Miočinović, kao nosilac autorskih i intelektualnih prava na celokupno Kišovo delo.
Ksenija Radulović, profesorka na FDU kaže za Danas, da je teško svesti obiman teatrološki opus Mirjane Miočinović, ali da bi se moglo reći da su njegove uporišne tačke sklonost avangardi i odnos pozorišta i društva.
Distanciranje od pojma „građanskog uspeha“
– Iako je nezahvalno jedan bogat teatrološki opus svoditi na jednu ili dve ,,opsesivne teme“, čini se da bi u slučaju Mirjane Miočinović dve okosnice mogle da budu sklonost avangardi 20. veka, kao i načelna zainteresovanost za odnos pozorišta i društva, za subverzivne potencijale teatarske umetnosti. Među prvima je znalački, i to iz ugla tada aktuelnih književnih i pozorišnih teorija, pisala o avangardisti Aleksandru Popoviću, a našoj sredini predstavila je i rediteljske zamisli Antonena Artoa, što je bila i tema njene doktorske disertacije – kaže Ksenija Radulović.
Odabir Artoa, prema njenim rečima, osim okrenutosti avangardi, može da se dovede u vezu i s tim da je Miočinović spadala u ličnosti koje su uglavnom distancirane od pojma ,,građanskog uspeha“ i svega što to uobičajeno podrazumeva.
– A to se u izvesnom smislu uklapa i u činjenicu da Arto većinu svojih ideja nije nikada realizovao, nije iza sebe ostavio ,,uspešan rediteljski opus“: važniji je bio kao vizionar, i ona mu je upravo tako i pristupila. Za nju je upravo u vašem listu Borka Pavićević napisala da je najpismenija Srpkinja, a njene eseje odlikovali su temeljno obrazovanje i erudicija, kao i odnegovani stil – podseća Radulović.
Posebno mesto na našoj javnoj sceni
Ona skreće pažnju da je Miočinović imala posebno mesto na našoj javnoj sceni.
– Mirjani Miočinović pripada i posebno mesto na našoj javnoj sceni, uprkos tome – ili, možda baš i zato – što nikada nije postala ,,opšte mesto“ ovdašnje javnosti, uključujući i onu liberalnu ili tzv. drugosrbijansku. Naime, njeni javni nastupi bili su srazmerno malobrojni, ali uvek s pokrićem, nedvosmisleni, zasnovani na suštinskim i obrazloženim uvidima – i kao takvi dragoceniji su od tušta i tma reči koje se dnevno izlivaju na našim medijskim, posebno televizijskim pričaonicama. – zaključuje Ksenija Radulović.
Profesorka sa stavom
Milena Dragićević Šešić, profesorka emerita Univerziteta umetnosti u Beogradu i kulturološkinja, evociraući uspomene na Miočinović kao na svoju prvu profesorku, koja je sa strašću i ljubavlju predavala Istoriju jugoslovenskog pozorišta i drame kaže za Danas da su njena predavanja bila usmerena na velike pisce kao što su Krleža i Cankar, ali su se često širila na dublje, društveno-političke analize tadašnjeg vremena.
– Nije nas samo učila jugoslovenskom pozorištu i drami, već i o mnogo toga, o čemu se tada malo govorilo – o staljinizmu, potrebi za još uvek antistaljinstičkim stavovima, protivila se totalitarizmu koji se na različite načine, iako smo živeli u iluziji velike slobode, probijao u tadašnji društveni život – objašnjava Dragićević Šešić.
Ona se prisetila i profesorkine beskompromisne borbe za vrednosti, kao i za ravnopravnost žena na fakultetu.
– Najviše mi je ostala u sećanju po svojoj spremnosti da na većima jasno odredi vrednosti za koje se zalaže, oko rasprave povodom unapređenja kolega, povodom umetničkog i naučnog rada.. Pokušavala je da odbrani koleginice kada bi bile otpuštane. Bila je jedna od zagovornica da se obnovi ugovor sa Vidom Ognjenović što katedra tada nije htela ni da čuje a većina se uvek prikloni mišljenju muških autoriteta – podseća Dragićević Šešić.
U kriznim vremenima, ostala je dosledna svojim stavovima.
Tokom rata devedesetih, bila je jedna od retkih koja se javno i jasno usprotivila nasilju i nacionalizmu.
Njeno razočaranje zbog malog broja kolega koji su se usudili da protestuju, tokom bombardovanja Dubrovnika, Dragićević Šešić se urezalo u pamćenje .
– Nikad neću zaboraviti njenu tugu i očaj, mislim da je to bila 1991. godina na skupu za Dubrovnik, kad je bio bomardovan. Pogledala nas je i rekla: „Pa, koliko nas ovde ima sa Fakulteta dramskih umetnosti ?“ a bilo nas je samo nekoliko. Mislim da joj je to najteže palo. To što su se ljudi povukli, što ne izlaze, što nemaju građansku hrabrost da iskažu svoj jasan stav protiv. – kaže sagovornica Danasa.
Dodaje da je upravo celokupno njeno delovanje Miočinović tokom rata devedestih za nju predstavljalo podršku i ohrabrenje.
– Veoma mi je imponovalo da mogu da kažem da je ona moja profesorka. Bila je uzor svojim znanjem, integritetom i smelošću da bude protiv većine kada su vrednosti u pitanju. Ona je predavala Istoriju jugoslovenskog pozorišta i kontekstualizovala je, povezivala sa savremenim situacijama. Ne sećam se da nas je prozivala na njenim predavanjima i beležila ko dolazi, a ko ne, ali smo se svi borili za mesta u prvim redovima. Sa ozbiljnošću je prilazila svakoj temi kojom se bavila bez obzira na to da li je ona bila teatrološka ili je reč o društveno političkoj sitiaciji koju je uvek znala britko da izanalizira, oceni i definiše – zaključuje Milena Dragićević Šešić.
Mirjana Miočinović je rođena u Beogradu 23. decembra 1935. godine, gde je diplomirala na Filološkom fakultetu, na smeru za Opštu književnost sa teorijom književnosti.
Studirala je i na Sorboni i stekla diplomu Savremene francuske književnosti. Magistrirala 1963, a doktorirala 1975. godine na Filozofskom fakultetu u Beogradu sa tezom: Pozorišne teorije Antonena Artoa.
Radila je u Institutu za književnost i umetnost u Beogradu kao asistentkinja od 1964. do 1972. godine, potom na Akademiji za pozorišnu umetnost od 1972. do 1980. kao docentkinja, a do 1991. kao vanredna profesorka Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu.
Bila je članica Udruženja književnih prevodilaca Srbije i dobitnica je Sterijine nagrade za teatrologiju, Sterijine nagrade za naročite zasluge i Lovorovog venca za životno delo koju dodeljuje Pozorišni muzej Vojvodine.
Jedna je od osnivačica Beogradskog kruga.
Bila je predsednik Upravnog odbora Centra za kulturnu dekontamninaciju CZKD od osnivanja.
Tim ove institucije oprostio se od Mirjane Miočinović na svom sajtu i zvaničnom Instagram nalogu rečima:
„Poslednji pozdrav Gostu visokog rizika“
View this post on Instagram
„Moj mi je skromni doprinos otporu protiv opšteg ludila pre doneo prijatelje nego neprijatelje. I to me ispunjava radošću“
(„Biti na margini društva, jedino je moralno zdrava pozicija“, 1995, str 46), navodi se na sajtu i Instagram profilu CZKD-a
Precizna dijagnoza Srbije
Ksenija Radulović setila se reči pisca Milana Oklopdžića 90- tih , koji je skrenuo pažnju kako se u to vreme obraćala pažnja na one koji to ne zaslužuju. – Pamtim kako je pisac Mika Oklop (Milan Oklopdžić) još 90-ih rekao da živimo u zemlji u kojoj svi čekaju šta će da kaže Mirjana Marković, a niko šta ima da kaže Mirjana Miočinović. Bezbroj puta za protekle tri decenije pomislila sam kako je ta Oklopova rečenica vrlo precizna dijagnoza Srbije – ističe Ksenija Radulović
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
