Protiv skandala rata : Ivan Medenica povodom odlaska Mirjane Miočinović

Mirjanu Miočinović uvek sam, iz najdubljeg poštovanja, oslovljavao sa „profesorka“, iako mi to nikada nije bila.

Pripadam prvoj generaciji koja je bila uskraćena za njena, kako svi tvrde, podjednako eruditna i nadahnuta predavanja iz Istorije jugoslovenskog pozorišta i drame na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu (FDU).

Tako sam delo Mirjane Miočinović upoznavao ne slušanjem nego čitanjem njenih teatroloških studija, onih stranih studija koje je smatrala bitnim da putem vlastitih prevoda sa francuskog jezika predstavi našoj akademskoj zajednici, kao i knjiga koje je priređivala.

Pre svega bih izdvojio njene teatrološke i prevodilačke radove na temu pozorišnih vizija Antonena Artoa, modernih teorija drame, s posebnim naglaskom na semiološkim analizama An Ibersfeld, i dramskog opusa Aleksandra Popovića.

Razlog pomenute uskraćenosti je postao gotovo legendaran i u dobroj meri je, snagom svog etičkog dejstva, kompenzovao to što nismo mogli da slušamo njena predavanja.

Kao što je, dakle, već dobro poznato, Mirjana Miočinović je odbila na nastavi da radi na fakultetu na kome je, između ostalog, predavala i dubrovačku dramsku književnost u trenutku kad je njena zemlja razarala taj isti Dubrovnik, uništavala njegovo kulturno nasleđe i nanosila patnje njegovom stanovništvu, te je otišla u prevremenu penziju.

Drugim rečima, ono što smo izgubili u pogledu znanja bilo nam je nadomešćeno u vidu u to doba retkog, jedinstvenog primera – slično bi bilo i danas – etičkog integriteta, principijelnosti, otpora nepravdi i nasilju.

I da ovaj kratak osvrt na veliku zaostavštinu Mirjane Miočinović završim njenim sopstvenim rečima. U intervjuu u časopisu Teatron, a koji sam s koleginicom Ksenijom Radulović napravio s profesorkom na temu srpskog teatra u devedesetim godinama 20. veka, o njenom povlačenju iz akademskog života rekla je sledeće.

„ Ja sam u to vreme ipak bila profesor univerziteta s nešto ličnog ugleda, moje je obrazovanje takozvano humanističko i ono zahteva određeni sklad između proklamovanih uverenja i postupaka, i bilo je prirodno da učinim nešto, dakle ne samo da kažem, već učinim nešto, što će me jasno, nedvosmisleno i uz lične posledice staviti na drugu stranu od onih koji prihvataju skandal rata. A šta sam ja to mogla kao pojedinac da učinim osim da založim upravo taj svoj lični ugled, koji je delom vezan za ugled same profesije (profesor univerziteta) i na radikalan način, odricanjem od svega što me povezuje s državom, s njenim institucijama?“