Foto: Aleksandra Ćuk „Mislim da je Novi Pazar najlepša tekovina studentskih protesta prošle godine. Ljubav, istina i pomirenje su ponovo u modi“, kaže za Danas Ivan Lalić, dramaturg i izvršni direktor Mikser festivala, u intervjuu za Danas povodom njegovog 15. jubilarnog izdanja, koje će se održati od 5. do 7. juna u Novom Pazaru pod sloganom „Novi svijet“.
O tome kako izgleda praviti nezavisan festival u ovim vremenima i kroz koje je sve faze Mikser prošao tokom svog trajanja, po čemu će se razlikovati jubilarno izdanje i šta njega lično pokreće da organizuje susrete u kojima se povezuje region, govori u ovom intervjuu.
Očito je da su vas Novi Pazar i borba studenata DUNP-a inspirisali za koncept 15. Miksera.
– S obzirom na to da imam i lično iskustvo u ratovima devedesetih, gde sam zamalo stradao u Sarajevu kao pripadnik Međunarodnog crvenog krsta – mene ova reintegracija Novog Pazara u duhovni i kulturni sistem zemlje jednostavno obara s nogu. Kane tu često i po neka suza. Kad sam u Pazaru, kao da sam u nekoj vremenskoj kapsuli koja me vraća u zemlju u kojoj sam rođen. Valjda pod tim utiskom uhvatim sebe da sve češće objašnjavam svojoj deci šta je to zapravo „bratstvo i jedinstvo“. Nakon svih panegirika koje im izgovorim o Jugoslaviji, oni verovatno pomisle da je to neka zemlja Dembelija u kojoj je sve divno i krasno. U kojoj se svi vole i ugađaju jedni drugima. U kojoj je reč „rat“ zabranjena reč. Što sve nije daleko od istine. I konačno – u kojoj uopšte nema Vučića, što je mojim klincima neverovatno. Jer oni uopšte ne poznaju Srbiju bez Vučića.
„Novi svijet“ je svet mladih. To je definitivno nova vremenska kapsula o kojoj sanjamo. Koja promoviše apsolutne vrednosti kao svoj ideal. One već postoje u Novom Pazaru. Zato smo otišli u ovaj predivan grad.
Mikser obeležava 15 godina postojanja. Kako se njegova misija menjala od početka do danas i koje biste izdvojili kao ključne prekretnice?
– Mi smo uvek nekako išli intuicijom i srcem, a ne razumom. I uvek smo puno rizikovali, po cenu finansijske propasti, što nam se često dešavalo. Ali smo uvek nekako uspeli da se podignemo. I da trajemo. Nismo pristajali da budemo vezani za jednu lokaciju, kao Exit na primer. Mogli smo da ostanemo sve ove godine u ikoničnim Silosima, na obali Dunava, koje smo prvi put otkrili još 2009. godine i priredili nekoliko izdanja Mikser festivala tamo. Ali nismo. Put nas je vodio dalje. Preko Savamale, do Sarajeva, zatim donjeg Dorćola, Zornića kuće tokom epidemije korone. I evo nas sada u Novom Pazaru. Verujemo da nam ta migrativnost čuva svežinu i vitalnost. Kao kad vam doktor kaže da morate puno da se krećete da biste ostali zdravi.
Po čemu će se ovogodišnje izdanje razlikovati od prethodnih?
– Za početak, festival, po veličini, podseća na prvobitna izdanja u Silosima. Puno programa i učesnika. Samo iz Evrope nam dolazi 50 mladih dizajnera, naši partneri iz „Barcelona Design Week-a“, „Vienna Design Week-a“. Holandska i skopska nedelja dizajna će biti tamo. Mnogobrojne ambasade, naravno na čelu sa EU delegacijom, koja je nedavno otvorila i „Evropsku kuću“ u Novom Pazaru, će takođe biti tamo. Pazar će zaista biti svijet tih dana.
Baš zato što je sve teško i izgleda nemoguće, mi smo dodali pun gas. Ceo naš festivalski tim živi i radi kao u nekom transu. Lepo nam je, priznajem. Iako se brinemo da li ćemo imati dovoljno novca, da li će neka politika, ne lokalna svakako, da nas omete. I znate već – standardne brige ljudi koji ne funkcionišu u ekosistemu vlasti. Ipak, ono što je možda najvažnije, to je naše srastanje sa gradom i ljudima koji u njemu žive i rade.
I u našem timu imamo čoveka iz Pazara bez koga ovaj festival ne bi bio moguć. Njegovo ime je Vlade Profilović, basista novopazarskog benda „Gospodjo Bate“ i grafički dizajner. Vitez i ljudina koji nam svojom harizmom i besprekornom reputacijom koju ima u gradu otvara sva vrata. Druga osoba je, naravno – Aida Ćorović. Ako se slučajno usudite da sa njom prođete Novim Pazarom, put od sto metara će da traje bar dva sata. Na svakih dva metra ona zastane i slatko se isćaska s nekim. Drugarica Aida je definitivno Josip Broz Tito Novog Pazara.
Kakva je uloga studenata na Mikseru – da li su pre svega publika ili aktivni učesnici programa?
– Mikser festival nije treći studentski protest. Prosto – jer mi nismo studenti, naravno. U podeljenoj zemlji, a to jeste vidljivo čak i u Pazaru, pokušavamo da budemo fasilitatori susreta, dijaloga, normalnosti. Studenti DUNP-a su iznureni, izmučeni, hapšeni mladi ljudi. Želimo da na Mikseru dožive nešto lepo. Od programa, susreta sa drugim mladim ljudima iz zemlje i sveta, do konzumiranja umetničkih sadržaja.
Mi pregovaramo s njima o produkciji nečeg mnogo zanimljivog, ne smem još da otkrivam, što je inspirisano delom sjajnog Enesa Halilovića. Studenti nisu samo političko biće. Oni imaju svoje kulturne potrebe i svoj rukopis. Setimo se samo predstave „Beton Mahale“. Koja je zapravo formirala savremenu pozorišnu scenu u Novom Pazaru. Želimo da ohrabrimo te mlade ljude, da ih oporavimo, želimo da im vratimo osmeh na lica. Ako je neko zaslužio – oni su. I da – jedino će oni dobiti besplatne karte za muzički deo festivala.
Primećujete li promene kod studenata?
– Ne, iskreno. Osim nepokolebljive želje da istraju u svojoj borbi, na njihovim licima vidim samo još bojazan da ovo sve već predugo traje i da će postati stigmatizovani kao deo društva. To mora da prestane. Moramo se vratiti u normalne tokove. Što pre. Mikser neće napraviti politički skup u Novom Pazaru. Mikser pravi festival šansi za mlade kada dođe dan posle. To će biti jedna proaktivna berza mogućnosti koja je okrenuta budućnosti. Ne želim da sutra imamo generaciju mladih sa PTSP sindromom. Njima sada treba pomoć. Oni ne smeju postati i ostati izolovani geto društva. Moramo ih prigrliti i čvrsto držati. Da nam ne pobegnu zauvek. To bi tek bila katastrofa.
„Pusta zemlja“ T. S. Eliota.
Podržavate studente vrlo otvoreno. Da li ste spremni i da ih kritikujete kada je to potrebno ili biste rekli da ste, kako tvrde pojedini kritičari, bezrezervno na njihovoj strani?
– Nisam spreman da ih kritikujem sada ni malo. To ću činiti tek ako osvoje vlast. I to samo ako odstupe od evropskih ideja, koje su naš jedini put i jedini kulturni i ideološki obrazac koji imamo. Duboko verujem da su dva velika svetska carstva, rusko i američko, do kraja ove godine na potpunom izdisaju. Često me dežurni pesimisti zovu „ministrom nade i optimizma“, ali ja ne marim. Čak i da su u pravu, verujem u onu maksimu da „mnogo puta ponavljana laž postaje istina“. Prema tome, gospoda Putin i Tramp odlaze do kraja godine na smetlište istorije. Viktor Orban je nedavno uspostavio trend. Taj hibridni model fejkovane reality demokratije doživeo je svoj kraj i više mu nema života. Uostalom, mi to najbolje znamo i osećamo.
Najbolje je tek pred nama, uveren sam. Da završim u svom stilu…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
