Oskarovka koju su više od slave zanimale dobre uloge 1

Proteklih dana preko društvenih mreža od nje su se oprostila mnoga značajna imena američke i svetske umetničke scene.

Iako je svi pominju njene nagrađene uloge u filmovima „Mesečarenje“, za koju je dobila Oskara i Zlatni globus za sporednu žensku ulogu i „Čelične magnolije“, Olimpija Dukakis u pozorištu i na filmu bila je aktivna pet decenija ne samo kao glumica, nego i kao reditelj, producent i pedagog.

Ostvarila je više 130 pozorišnih produkcija, igrala u više 60 filmova i 50 televizijskih serija.

Na Njujorškom univerzitetu 15 godina predavala je glumu i držala majstorske radionice za profesionalna pozorišta širom SAD.

Rodila se u Lovelu u saveznoj američkoj državi Masačusets u emigrantskoj porodici maloazijskog Grka Konstantina i Peloponežanke Aleksandre Dukakis.

U mladosti se uspešno bavila sportom – bila je trostruki šampion u mačevanju u Novoj Engleskoj.

Na Bostonskom univerzitetu najpre je završila studije fizikalne terapije i jedno vreme lečila obolele od dečije paralize.

Potom je na istom univerzitetu stekla i zvanje magistra likovnih i scenskih umetnosti, noseći teret „pritiska unutar svoje patrijarhalne grčke porodice i okoline skone etničkoj diskriminaciji grčkih emigranata“.

Za sebe je govorila da je „primer loše grčke ćerke“, tvrdeći da je porodica ohrabrivala „da bude autentična“ – da postane Amerikanka ne izdajući svoje grčko nasleđe.

– Scena mi je pružila sigurnu arenu da to ostvarim. Bila je mesto sa dovoljno čvrstim granicama da bih na njoj mogla da rizikujem emocionalno i psihološki, mesto gde sam mogla da budem svoja i spontana. Na njoj sam se osećala najviše živom… Nisam izabala da budem glumica da bih postala bogata i slavna. Moja ambicija nije bila da osvojim Oskara, nego da igram sjajne uloge“, govorila je Olimpija Dukakis.

Kad su joj 1987. iz kuće ukrali statuu Oskara, njen suprug je prokomentarisao da ga „nisu dovoljno zaštitili, čuvali su ga u kuhinji“.

Pozorišnu karijeru započela je 1961. u Masačusetsu, a posle uspeha i na Brodveju tri godine kasnije snimila je i svoje prve filmove.

Zajedno sa suprugom Luisom Zorićem, potomkom hrvatske emigrantske porodice sa kojim iz braka dugog 56 godina ima troje dece, 1973. osnovala je pozorišnu kompaniju, u kojoj je bila umetnički direktor, producent i reditelj. Njihovo pozorište gotovo dve decenije imalo je pet produkcija po sezoni, uglavnom iz klasičnog repertoara.

Dok se u pozorištu držala uglavnom Euripida, Sofoklea, Šekspira, Pirandela, Čehova, Ibzena, Lorke, Brehta, Judžina O’ Nila, Tenesi Vilijamsa…, na filmu i TV raznolikost uloga u kojima je igrala pokazalo je sve bogatstvo i raskoš njenog nenametljivog talenta i šarma.

U svojoj autobiografiji „Pitajte me ponovo sutra – Život u toku“, objavljenoj 2003, iskreno i sa humorom opisala je i svoju borbu za ženska prava i zaštitu životne sredine, podršku američkim demokratama, uključujući i političke neuspehe njenih rođaka.

O njoj je u julu 2020. snimljen dokumentarac, a ove godine pojavila se u angažovanom filmu „Da se ne zaboravi“, čiji je cilj borba protiv Alchajmerove bolesti.

close
Oskarovka koju su više od slave zanimale dobre uloge 2

Prijavite se za
NJUZLETER

Svake subote u formi mejla biće Vam dostupan pregled nedelje koji za Vas biraju i komentarišu kolumnisti Danasa.

Vaša email adresa biće korišćena isključivo za potrebe slanja njuzletera u skladu sa Politikom privatnosti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.