Zvanični program 11. izdanja Merlinke, međunarodnog festivala kvir filma, otvoriće 5. decembra u 21 sat, u Velikoj sali DOB, gruzijsko-švedski film „A onda smo plesali“ reditelja Levana Akina.
Ovo ostvarenje, koje je švedski kandidat za Oskara, bavi se temom ljubavi između dva gruzijska baletska igrača. Film je premijerno prikazan u maju na Kanskom filmskom festivalu i dobio je nekoliko nagrada na festivalima širom sveta, a srpsku premijeru imaće na na Merlinki.
Levan Akin rođen je 1979. u Stokholmu, ali je gruzijskog porekla. NJegovi roditelji doselili su se kao imigranti ranih 1970-ih. Karijeru je započeo kao stažista na švedskoj državnoj televiziji, a potom je radio kao asistent renomiranog reditelja Roja Andersona. Učestvovao je u nekoliko televizijskih i filmskih produkcija, dok je istovremeno snimao i kratke autorske filmove. Trenutno snima svoju drugu seriju za švedsku državnu televiziju SVT.
* Gruzijskog ste porekla, ali živite u Švedskoj. Kako ste realizovali ovaj projekat?
– Prisustvovao sam Paradi ponosa u Tbilisiju u Gruziji 2013. i bio svedok situacije u kojoj je hrabru omladinu napala rulja od nekoliko hiljada ljudi, koju je organizovala pravoslavna crkva. Osećao sam da moram na neki način da se pozabavim tim pitanjem.
* Tečnost i senzualnost vaše režije prilično su impresivni. Možete li nam reći malo više o samom snimanju, da li je bilo izazova?
– Ovo mi je bilo prvi put da snimam na gruzijskom, kojim ne vladam tečno. Takođe sam radio sa dosta naturščika na originalnim lokacijama. Sve je bilo zasnovano na pravim pričama koje sam sakupio i radnja se konstantno razvijala. Faza istraživanja bila je veoma iscrpna. Glavne likove sam dosta snimao sopstvenom kamerom. Mislim da sam se zato i toliko zbližio sa njima. Nije bilo barijera, ništa nije bilo na silu, sve je bilo potpuno prirodno.
* Kako je protekao kasting? Možete li nam reći kako ste se opredelili baš za ove glumce?
– Tokom faze istraživanja uradio sam dosta intervjua i upoznao neke ljude koji su završili u filmu. Levana Gelbakianija, koji glumi Meraba, prvo sam primetio na instagramu. On je plesač kome sam zadao da piše o sebi i potom mi čita taj tekst kad god se vidimo. Polako smo razvili odnos pun poverenja, a ja sam bio inspirisan njegovim životom i okruženjem. Bahija Vališvilija, koji glumi Iraklija, upoznao sam na zvaničnom kastingu gde smo radili probe sa Merabom. Između njih se momentalno stvorila hemija, a usput smo i saznali da se bavio gruzijskim plesom čitavih sedam godina.
* Idete li često u Gruziju? Kakav je vaš utisak o mladim generacijama koje tamo odrastaju?
– Zbog ovog projekta sam se često vraćao tamo. Moji roditelji su zapravo pripadnici gruzijske dijaspore iz Turske, a ja sam rođen u Švedskoj. Tokom vremena SSSR, dok sam odrastao, često smo dolazili u Tblilisi. Od tada sam video mnoštvo obličja Gruzije. Današnje mlade generacije tamo su poput mladih bilo gde u svetu. Sve je globalizovano i oni odrastaju na identičnoj pop kulturi. Međutim, postoji veliki jaz između mladih i starijih generacija koje su odrastale tamo za vreme SSSR.
* Imate li osećaj da ljudi postaju tolerantniji prema pitanjima roda i seksualnosti, na globalnom nivou?
– I da i ne. Na mnogo načina, izgleda da idemo unazad u mnogim evropskim zemljama. To je samo moje mišljenje, ali čini mi se da su suprotstavljene strane sve oštrije u pogledu ovih pitanja, bilo gde u svetu.
* Možete li nam reći nešto više o tradicionalnoj gruzijskoj plesnoj kulturi koja je prikazana u filmu? Koliko je ova plesna tradicija značajna za gruzijsku kulturu?
– Ima veoma značajnu ulogu. Sva deca u Gruziji kreću na časove plesa u veoma mladom uzrastu, kao što recimo karate ima značajnu ulogu u japanskoj kulturi. Uključivanje gruzijskog plesa u film desilo se nakon intervjua koji sam imao s jednim plesačem. Takođe, i od svojih roditelja sam saznao da je ples bitan deo gruzijske istorije i kulture. Suprotstavljanje tradicionalnog i novog gruzijskog plesa je bio očigledan izbor za film. Na početku smo bili naivni i pitali prestižni ansambl Sukhisvhilebi da nas podrži i pomogne film svojim učešćem. Upravnik ansambla je onda pozvao sve ostale ansamble u Gruziji i upozorio ih na nas. Ovaj inicijalni sastanak nam je doneo dosta sabotaža i dodatno otežao posao. Morali smo da radimo u tajnosti i pod velikim pritiskom. Čak smo imali i telohranitelje na setu.
* Kako ste se osećali na snimanju u Gruziji, uzevši u obzir vaše veze sa zemljom porekla, i činjenicu da su vaša glavna profesionalna iskustva vezana za švedske produkcije?
– Bilo je interesantno. Shvatio sam da sam ja ipak Šveđanin. Ali jedne večeri, kad smo snimali do sitnih sati, pao mi je skandinavski gard i čitav tim je bio oduševljen što je isplivala i moja gruzijska strana. U Švedskoj postoji kultura konsenzusa, dok je u Gruziji uobičajeno da postoji različitost mišljenja i vatreni temperament.
* Film se bavi univerzalnom ljubavnom pričom. Po čemu je vaša priča ipak različita od onog što smo do sad videli na velikom platnu, na ovu temu?
– Situacija u Gruziji i drugim bivšim zemljama SSSR je veoma krhka. Sve ove zemlje su naravno jedinstvene, a za Gruziju je specifična snažna uloga drevnih, tradicionalnih vrednosti. Zapadne vrednosti se smatraju za pretnju toj tradiciji. Za zemlju koja je tokom vekova bila iznova osvajana, očuvanje kulturnog identiteta postalo je pitanje opstanka. U Gruziji je veoma važno očuvanje jezika – drevnog alfabeta – kao i vinske kulture, domaće kuhinje, i tako dalje. Ovim filmom sam pokušao da pokažem kako je moguće istovremeno se otvoriti i krenuti u različitim pravcima, i sačuvati tradiciju.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
