Foto: J. Patarčić/DanasČak devet sati proveo je Subotičanin Ninoslav Jovčov pred bioskopskim platnom u proteklih nedelju dana, gledajući novo ostvarenje Kristofera Nolana “Openhajmer” i to u tri različita grada, napravivši tako mini turneju od Beograda, preko Novog Sada, do Subotice, u potraži za najboljim bioskopskim doživljajem ovog trilera.
Da “Openhajmer” stigne u bioskope, Ninoslav Jovčov je željno iščekivao više od godinu dana, otkako je film prvi put najavljen.
Međutim, kada je uvideo da je ceo film snimljen na ajmeks (IMAX) traku, znao je da će njegova prva lokacija na kojoj će pogledati ovo ostvarenje biti upravo Ajmeks sala u bioskopu “Sinepleks” u Beogradu.
“To je bilo ujedno i moje prvo gledanje u Ajmeks bioskopu i prva stvar koju primetite kada uđete, jeste veličina same sale i platna. Platno je otprilike kao da ste uzeli košarkaški teren i stavili na zid, sigurno duplo veće od najvećeg platna u bilo kom ‘Sinepleksu’, a i četiri puta veće od platna na kojem sam navikao da gledam filmove”, priča za Danas Jovčov, još uvek pun utisaka.
“Znao sam u šta se upuštam, u smislu Nolanovih filmova, i da sigurno postoji makar jedna scena koja je spektakularna i koju ću pamtiti do kraja života i, iskreno, kad sam ušao u salu, ne stidim se da kažem da su mi suze krenule od uzbuđenja koliko je bilo grandiozno”, dodaje on.
Nakon prvog gledanja filma, Jovčov kaže da je bio “preplavljen” čitavim nizom različitih emocija i mišljenja, što i ne čudi, s obzirom na to da je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu završio produkciju i montažu za audiovizuelne medije i da godinama revnosno prati filmsku umetnost.
Ipak, kako mu je koncentracija bila podeljena između onoga što se odvijalo na platnu i fascinacije doživljajem koji Ajmeks sala pruža, odlučio je da film mora što pre ponovo da pogleda.
“To je film od tri sata koji se sastoji većinom od dijaloga i mnoštva likova. Vrlo brzo se smenjuju, i lokacije, i likovi, i zato je prvo gledanje bilo preplavljujuće. Kao i svaki Nolanov film, mislim da mora da se pogleda najmanje dva puta, a neki od nas vole i malo više, jer ja njegove filmove zovem ‘filmovi puzla’. To je film koji se pred tobom slaže dok ga gledaš i on nema linearnu naraciju, nego s vremena na vreme dobijaš vrlo kratke kadrove nečega što će tek da se desi. Neke asocijativne kadrove koji tek na kraju, posle čitavog filma, imaju smisla i ‘Openhajmer’ nije izuzetak. To je i jedan od razloga zašto mi je Nolan omiljeni reditelj, jer to iskustvo slaganja filmske puzle u toku gledanja te navede da sklopiš kompletnu sliku nakon gledanja filma. Film ostaje u glavi, ali svakodnevni život, posao i obaveze malo potisnu celokupnu sliku, pa otuda poriv da iznova i iznova gledam njegove filmove. Kao kad uspešno složenu puzlu rasturimo i slažemo je ispočetka, iako znamo šta ćemo dobiti, proces je uvek zabavan i inspirativan”, objašnjava Jovčov.
Zbog toga nije dugo čekao, već se sutradan uputio sa prijateljem iz Beograda u Novi Sad, gde su sa još jednim drugom rezervisali mesta u “Sinestar” bioskopu.
Nakon drugog gledanja, ovaj Subotičanin kaže da je dobio kompletan pregled priče i da mu je tada film konačno “emotivno seo”.
“Iako je gledanje u Ajmeksu bilo uzbudljivije, jer su neke scene stvarno bile spektakularne, u drugom gledanju sam se više fokusirao na narativnu nit i na tu emociju koja je zaista bitna za ovaj film. Rekao bih da je ovo možda i najzreliji Nolanov film do sad i da je jedan od filmova koji bi svako od nas trebalo da pogleda. To je ono što sam shvatio nakon drugog gledanja, da to nije film za tu neku odabranu publiku koja ceni isključivo Nolanov rad i njegov pečat, nego da je to film o događajima koji su svet zauvek promenili. Na našu sreću ili nesreću, radi se o čoveku koji je konstruisao ili izumeo nuklearno oružje i to jeste zauvek promenilo svet i ratovanje, ali i stvorilo strah od toga da možemo vrlo lako da nestanemo, da budemo izbrisani”, predočava naš sagovornik.
Za treću projekciju, Jovčov je odabrao svoj rodni grad, Suboticu, gde je sa većom grupom prijatelja, kako i sam kaže, “čoporativno” išao da još jednom pogleda “Openhajmera”.
Kako naglašava, ovo gledanje mu je bilo posebno drago zbog toga što ga je podelio sa njemu bliskim ljudima, kao i mogućnosti da sa njima diskutuje o filmu nakon projekcije jer “ovo je definitivno jedan od filmova posle kog ima o čemu da se priča”.
“U trećem gledanju sam najviše uživao u tome što smo išli u tako velikoj grupi. To se nije desilo godinama i ne pamtim kad sam poslednji put, da tako kažem, čoporativno išao u bioskop. Zbog toga sam se najviše radovao, a treće gledanje je bilo idealno za analitičko gledanje, jer stvarno mislim da film, pored onih vrlo očiglednih aspekata, ima fantastičan, možda i najbolji glumački ansambl koji sam video na filmu. Neverovatna je i fotografija filma, kao i efekti koji su svi izvedeni pred kamerom, odnosno nije korišćena kompjuterska animacija i grafika. Fokusirao sam se i na detalje, poput montaže, nešto o čemu nisam stigao dovoljno da razmišljam tokom prva dva gledanja filma, a mislim da ima vrlo zanimljivog stilskog pristupa montaži filma”, ističe naš sagovornik.
Ninoslav Jovčov kaže da ne isključuje mogućnost da film pogleda i četvrti put, budući da je nakon treće projekcije u razgovoru sa prijateljima došao do nekih novih zaključaka zbog kojih bi rado ponovo seo pred bioskopsko platno i s jednakim uživanjem gledao priču o “američkom Prometeju”.
Zakasnili na autobus zbog filma
Nakon prve projekcije, Ninoslav Jovčov je sa prijateljem razgovarao o filmu na glavnoj autobuskoj stanici u Beogradu, čekajući autobus za Novi Sad.
“Nismo posebno obraćali pažnju na to da ispred nas stoji autobus u koji treba da uđemo i na kojem vrlo jasno ogromnim slovima piše Novi Sad i da oko njega ima oko 20 ljudi sa koferima. Primetili smo da niko ne ulazi u autobus i da vozač kruži oko njega, pa smo pomislili da možda nešto nije u redu sa autobusom i da će da ga zamene. U jednom momentu smo se toliko udubili u razgovor o filmu, da nam ni na kraj pameti nije bilo da putnike koji stoje oko nas pitamo da li idu za Novi Sad. Ta ideja mi je sinula tek kad sam već video autobus da odlazi sa perona i ide ka rampi, gde sam u sred rečenice pitao druga: ‘A da mi pitamo ove ljude kuda putuju?’. Dobili smo odgovor da čekaju autobus za Budvu i shvatili da gledamo u naš autobus kako odlazi sa stanice”, priča kroz smeh Jovčov, dodajući da je usledila prava filmska trka s vremenom kako bi stigli na naredni.
“Sledeći autobus je polazio za Novi Sad za osam minuta i onda smo sa perona trčali do šaltera gde se prodaju karte, pokušavajući vrlo smotano da objasnimo šta se zapravo desilo. Žena nas je gledala bledo i poslala na šalter za reklamacije. Tu nismo ni objašnjavali, samo smo rekli da smo zakasnili na autobus i da želimo da nam vrate novac da bismo sa drugim autobusom otišli u Novi Sad. Sa šaltera za reklamacije nas šalju u kancelarije prevoznika na drugom kraju stanice, gde isto trčimo i poljubimo vrata, jer nikoga nije bilo. Trčimo nazad na šalter za reklamacije, pa nas žena šalje kod portira na peronima da nam udari pečate koje je trebalo da nam udare u kancelariji prevoznika. On vrlo rado udara pečate čim nas je video tako zadihane i šalje nas nazad na šalter za reklamacije, gde nam vraćaju novac i sa tim novcem u ruci se probijamo kroz masu i u poslednjem minutu ulazimo u autobus”, podelio je anegdotu Ninoslav Jovčov.
Više vesti iz ovog grada čitajte na ovom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
