Ovo nije moj obračun s njim 1Foto: Srdjan Veljovic

Tu narudžbinu ispostavio je njen reditelj Zlatko Paković prozivajući me, posredno ili neposredno, u medijskim nastupima, ali i u samoj predstavi, te tvrdeći da ćemo je ja i ceo kritičarski esnaf prećutati, kao što smo većinski uradili i s njegovom prethodnom predstavom Vox Dei – građanska neposlušnost…

Da mu onda ispunim želju.

Predstava Srebrenica.

Kad mi ubijeni ustanemo rađena je u cilju obeležavanja dvadeset i pet godina od genocida u Srebrenici, i očekivalo se da će to biti njena glavna tema.

U svom finalnom izdanju, izvedenom u Centru za kulturnu dekontaminaciju, a u produkciji Helsinškog odbora za ljudska prava, ona je to i ostala, ali je zbunjujuće veliki prostor dobila i tema recepcije Pakovićevog dela u našoj kritici, ali i u široj zajednici, onoj koju autor određuje kao kukavičku elitu.

Ova se problematika artikuliše celim tokom predstave, jer je Paković sve vreme prisutan, u prvom redu gledališta (tamo gde sedi reditelj na probama), učestvuje u radnji, a likovi iz njegove fikcije (on je i autor predloška) sporadično ga prozivaju.

Tako lik Ratka Mladića pirandelovski odbija da se prepusti Pakovićevoj imaginaciji, jer su za njega teatarski autoriteti samo Mijač, Dušan i Siniša Kovačević.

Na prvi pogled deluje, u najmanju ruku neumesno da u predstavi koja komemoriše genocid u prvi plan izbija autorov sukob s kulturnom elitom koja ga ne prihvata ili osuđuje.

Ipak, za ovu „blasfemiju“ postoje dva opravdanja.

Prvi je koncept koji Paković razvija u svim svojim poslednjim predstavama: on je aktivno učestvuje u istima, a u liku koji stoji na razmeđi brehtovskog komentatora i „kontekstualizatora“ događanja i vrača svojevrsnog rituala čišćenja zajednice od zločina i krivice.

Drugi jeste činjenica da se u predstavi genocid u Srebrenici posmatra iz perspektive odgovornosti njegovih podstrekivača iz redova srpske nacionalističke elite, koji tu odgovornost ne prihvata, optužbe izvrće i vraća svojim kritičarima, među kojima je Paković jedan od sigurno najistaknutijih.

Ti, prema Pakoviću, intelektualni saučesnici zločina prisutni su u predstavi Srebrenica.

Kad mi ubijeni ustanemo na dva formalno oprečna načina, koji se međusobno nadopunjuju.

S jedne strane su članovi izmaštane porodice s neizmaštanim prezimenom Bećković, čiji odnosi, valjda, treba da budu narativna osovina, a s druge natpisi s nacionalističkim, neki čak i rasističkim stavovima, koje potpisuju vladika Nikolaj, Ćosić, Ekmečić, Biljana Plavšić, Nikola Samardžić, Kusturica…

U predstavi koja je, ipak, prevashodno Pakovićeva samosvesna verzija „mog obračuna s njima“, nisu, zanemarene ni žrtve: javljaju se stilizovane, oratorijumske ispovesti srebreničkih žrtava, ili njihovih rođaka, ali i onih srpskih koje su stradale zbog skrivanja ratnih zločinaca (topčiderski gardisti i drugi).

Preplitanje fikcionalnog i dokumentarnog plana konceptualno je opravdano multiperspektivnim pristupom glavnoj temi.

Međutim, kad se s nivoa koncepta pređe na realizaciju, dolazi do problema.

Scene s porodicom Bećković nisu narativna okosnica predstave, jer u njima nema razvijenih odnosa i likova, već se one svode na stereotipnu ilustraciju beogradske intelektualno-umetničke desnice.

S pravom se, međutim, može reći da ove scene nisu ni imale dramsku ambiciju, da su one parodijski skečevi.

Taj bi se argument držao kada se ne bi javio novi problem: za parodijske skečeve one nisu bile baš duhovite, a i mnogo ih je.

U osnovi problema je Pakovićev tekst, ne glumačka igra.

Glumci su uspešno oblikovali komičke krokije: autoritarni nacoš, vladika-akademik (Vahid Džanković), njegov slabi i ljigavi sin, advokat s književnom ambicijom (Boris Milivojević), snaha, samouverena predstavnica kulturne elite, direktorka Narodnog pozorišta (Katarina Jovanović), unuk, blazirani i svetski priznati ratni fotograf, neosetljiv na sudbine svojih „modela“ (Ivan Jevtović) i najmlađi član klana, unuka-konceptualna umetnica, isto blazirana, ali još uvek buntovna (Andreja Kargačin).

Paković je nameravao da otvori još jedan sloj, a to je odnos samih izvođača prema traumatičnoj problematici.

Međutim, za razliku od Olivera Frljića, koji ovakvo krivo ogledalo najčešće okreće ka unutra, ka akterima predstave (bilo da je reč o stvarnom ili veštom, iz konceptualnih razloga fingiranom preispitivanju), Paković ga okreće ka spolja, ka takođe pozorišnim akterima, ali iz spoljašnjeg sveta – za sebe zadržava ulogu, i ovde i u drugim predstavama, sveštenika-pravednika na koga se pravi krivci kamenom bacaju – ali i to radi dosta površno.

Jedino prožimanje biografija izvođača i tematike predstave je upečatljiv brehtovski song Andreje Kargačin, u kojem se mlada performerka odriče svoje saradnje s Marinom Abramović (da li stvarno ili frljićevski fingirano, to ostaje duhovita dilema), a na čijoj je izložbi bila jedan od izvođača rekonstrukcija autorkinih slavnih performansa…

Otkud sada Marina u priči?!

„Moj obračun s njima“ širi se ovim songom s intelektualaca-nacoša, saučesnika zločina, na intelektualce-globaliste, blazirane konformiste koji se bave globalnim, a ne lokalnim problemima.

Pored Marine, u taj koš su upali Biljana Srbljanović (ničim u predstavi opravdano, a i zlonamerno, jer se ova autorka neumorno bavi baš srpskom odgovornošću za Srebrenicu) i Ivan Medenica jer nije Pakovićevu predstavu izabrao za Bitef, pravdajući se da mu se ne uklapa u ekološku tematiku i scensku poetiku robota i virtualne realnosti.

Ovo proširenje mete je zanimljivo, jer izlazi iz okvira opšteg mesta, ono je čak, za promenu, i duhovito (refren „samo globalno, ništa lokalno“), ali dodatno doprinosi pomeranju fokusa s teme odgovornosti za genocid na lične autorove obračune.

Na sreću, u samom foto finišu ravnoteža je vraćena.

Taman kad pomislite da će, ponovo inspirisan Frljićem, Paković završiti predstavu tako što će se glumci iživljavati na zastavi Srbije, oni tu zastavu spuštaju na tlo, traže minut ćutanja za žrtve iz Srebrenice i ostavljaju nas da izađemo iz sale obilazeći je.

Obilazimo je zato što su na njoj ispisana imena svih žrtava iz Srebrenice!

Ovim sjajnim performativnim gestom metaforično se i potresno sublimira smisao predstave: domovinu ćemo ponovo poštovati, nećemo joj gaziti zastavu, tek kada, priznajući odgovornost za genocid, prestanemo da gazimo žrtve.

Ovo je bila kritika.

Sad Pakovićev lik Ivan Medenica izlazi iz uloge i sasvim se pirandelovski buni protiv rediteljevog tumačenja, jer ga smatra netačnim.

Predstava Srebrenica.

Kad mi ubijeni ustanemo nije izabrana za glavni program Bitefa jer nije ni postojala, a na neviđeno se selektuju samo predstave čiji smo koproducenti.

Za to je potrebno da projekat odgovara tematskom fokusu tog festivalskog izdanja i da je autor svojim umetničkim dometima zaslužio blanko poziv.

Ova predstava se ne uklapa ni u jedan od ova dva kriterijuma.

Ipak, imajući u vidu da srpska kultura zanemaruje pitanje ne samo Srebrenice, nego generalno naše odgovornosti za ratove iz devedesetih, smatrao sam dužnošću da je finansijksi podržimo i prikažemo u pratećem programu.

To se nije desilo jer se 54. Bitef nije desio, bar ne u regularnom obliku. Sve je odloženo za 2021. godinu kada ćemo, naravno, u pratećem programu prikazati i Srebrenicu.

Na ovo sam nedvosmiselno pristao zbog značaja same teme, zanemarujući netačan utisak koji se želi stvoriti da se samo Paković u našem teatru bavi ovom i sličnim temama.

Iako se naše pozorište, tu je Paković u potpunosti u pravu, ne može podičiti velikom hrabrošću i odgovornošću u ovom pogledu, ne može se zanemariti da su se ovakvim temama neki naši umetnici i/ili teatri kontinuirano bavili, od uličnih performansa Dah teatra, preko Pada Biljane Srbljanović u režiji Gorčina Stojanovića do najnovijih dela kao što su Kukavičluk Olivera Frljića u Narodnom pozorištu Subotica i Rodoljupci  u režiji Andraša Urbana u Narodnom pozorištu u Beogradu.

Kulturna elita jeste negatorski nastrojena prema zločinima, ali izvesno ne u celosti.

O ovim predstavama je kritika pisala i to uglavnom pozitivno, Pad je bio na Bitefu, Kukavičluk selektovan i osvojio glavnu nagradu na Sterijinom pozorju, a pre četiri godine, već u mom mandatu kao umetničkog direktora, Rodoljupci bili na Bitefu…

Kako se to smelo, a ne sme da se piše o Pakovićevim predstavama i da se oni pozivaju na festivale?

Iako je izvesno da u našoj kulturi ima sve više autocenzure, postoji, možda, i drugi razlog.

Možda problem nije samo u temama, već u tome što Paković nije Urban, a još manje Frljić. Ako je problem u umetničkom dometu njegovih predstava, što se o tome ne piše, zar upravo to nije zadatak kritike?… E, ovde dolazimo do pravog kukavičluka i zatvaramo krug: iz straha da te prvosveštenik-pravednik sa saborcima ne egzorcira u medijima ili novoj predstavi.

Izvinjenje Ivanu Medenici

U tekstu bosanskog portala Faktor.ba o pretnjama reditelju Zlatku Pakoviću posle predstave o Srebrenici u CZKD-u koji je u nedelju prenet na sajtu dnevnog lista Danas, nepažnjom uredništva portala objavljena je i rečenica kojom se stiče utisak da „u linču“ Pakovića učestvuje i teatrolog Ivan Medenica. U tekstu je navedeno da je Medenica predstavu nazvao „blasfemijom“. Radi se o istrgnutom citatu iz pozorišne kritike u NIN-u. Uz izvinjenje Ivanu Medenici zbog ovog propusta, prenosimo integralnu verziju njegove pozorišne kritike predstave „Srebrenica. Kad mi ubijeni ustanemo“ iz poslednjeg broja NIN-a.

Uredništvo lista Danas

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.