Pijanista Aleksandar Šandorov: Muzika ovde zahteva ozbiljno ‘luftiranje’

Svak onaj koji ga je u bilo kom trenutku njegove karijere oslušnuo na Kolarcu i drugde, verovatno je poneo sa takvog nastupa isto osećanje, što ga je još pre nekoliko decenija najbolje objasnio kompozitor Vuk Kulenović, rekavši otprilike da: „Saša Šandorov možda i nije najbolji pijanista na svetu, ali u trenutku dok ga slušate – on vas apsolutno ubedi da to jeste.“ Podjednako atraktivan i na rok sceni, blizak saradnik prerano otišlog Vlade Divljana – čiji se prvi solo album uostalom i zove „Tajni život A. P. Šandorova“ (PGP RTB, 1988) – Saša Šandorov sa svojim mladim kolegom i nekadašnjim studentom Nemanjom Nikolićem osmislio je projekat „Nebeska Rusija – četiri maljčika“, koji će premijerno biti predstavljen beogradskoj publici večeras u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine. Tako se muzika Vlade Divljana, ukrštena sa muzikom velikog Sergeja Prokofjeva, konačno definiše kao ono što jeste – klasika jugoslovenskog rokenrola.

* Da krenemo najpre od imena projekta: zašto baš „Nebeska Rusija – četiri maljčika“?

– Pa, sam naziv je jasna asocijacija na Vladine pesme – jedna je čuvena „Nebeska tema“, druga je „Rusija“, obe sa legendarnog albuma Idola „Odbrana i poslednji dani“, a ‘četiri maljčika’ smo očigledno Vlada, Prokofjev, Nemanja i ja (smeh). I tu se krije ta neka povezanost sa Vladinim muzičkim delom, koja je sasvim razumljiva svakom njegovom poštovaocu. Postojao je jedan određeni trenutak tokom snimanja filma „Nebeska tema“ reditelja Mladena Matičevića, kada mi se odjednom Vladina muzika prirodno povezala sa onom Sergeja Prokofjeva, kompozitora kojeg smo zajedno slušali u mojim studentskim danima, tu negde kada smo se i upoznali 1982/83. U to vreme počeo sam da studiram sa profesorom Igorom Laskom, Vlada je zbog svoje tadašnje devojke, moje koleginice Julijane, dolazio na naše studentske koncerte, tako smo se susreli i takoreći smesta postali dobri prijatelji.

* Ovaj projekat upravo je posvećen uspomeni na pomenuto prijateljstvo i višegodišnju muzičku saradnju. Kako se ti danas sećaš Vlade? Šta ti je najupečatljivije ostalo u pamćenju u vezi sa njim?

– Jedna velika čovekoljubivost, nepresušna dobrota. To je čovek koji je imao toliko prijatelja i tolikim ljudima bio drag i nezamenljiv, meni naročito. Sećam se da je uvek imao neograničeno mnogo vremena za svakog od nas u bilo kom trenutku, bio druželjubiv, pristupačan, iako je u vreme našeg upoznavanja već bio velika jugoslovenska zvezda, član poznatog benda Idoli. A mi smo se odmah skapirali, Vlada i ja, kao da se oduvek poznajemo i tako je ostalo sve vreme. I kroz zajednički bend najvažnije je bilo prijateljstvo između svih članova, ljubav i privrženost koju smo osećali jedni za druge. To je bilo značajno podučavanje za mene, tako i ja kroz ovaj projekat sa Nemanjom nastojim da razvijam nove krugove muzičkog prijateljstva, u koje se uključuje naravno i publika.

* Kako si doživeo njegov prerani odlazak? Šta ste sve još planirali da uradite zajedno? Kakvu bi muziku Vlada pravio danas?

– Veoma teško, bio sam zajedno sa njegovom suprugom Dinom do poslednjeg sekunda uz njega i doslovno, u bečkoj bolnici gde je bio primljen. Ogromna praznina, nedostaje mi bukvalno svakog dana. Upravo smo maštali o nekom zajedničkom koncertu na Kolarcu, sasvim onako svedenog zvuka, samo akustična gitara i klavir. O planovima koji se tiču zajedničkih putovanja, pričama o hrani, piću, muzici da i ne govorim, mogao bih da ispunim čitave novine samo izabranim sećanjima. A da li bi Vlada danas reagovao na pojavu nekih novih muzičkih žanrova? On je uvek reagovao, bio zainteresovan, pronicao duboko. Samo, treba reći, da bi uvek i pitao: „Možeš li da otpevaš melodiju te pesme? Sećaš li je se?“. I, to je – to. Danas ima mnogo nove muzike, ali malo melodija, a on je sada već klasik lepih pesama, nezaboravnih, umeo je da čuje i stvori melodiju, kao Bitlsi, bez preterivanja.

* Koje Vladine kompozicije su se našle u ovom muzičkom projektu? I zašto baš one?

– Neću da otkrivam sada sve, neka ovaj koncert za slušaoce bude svojevrsno iznenađenje. Izabrano je 13-ak Vladinih neprolaznih pesama, biće zanimljivo uočiti ih na možda neočekivanim mestima, siguran sam da će biti interesantno za publiku da učestvuje u ovoj našoj avanturi.

* Osim Vlade Divljana, ovde je u prvom planu i Sergej Prokofjev – zbog čega?

– Pomenuo sam već da sam Vladu upoznao tokom svojih klavirskih studija i to baš u trenutku kada sam sa svojim profesorom mnogo radio muziku Prokofjeva. Prokofjev je fantastičan kompozitor i veoma koristan da razvije tvoj sopstveni izraz kao pijaniste – zato sa svojim studentima veoma rano počinjem da ga radim, bacajući ih tako na izvestan način smesta ‘u vatru’. To ih u startu malo namuči, tehnički, izražajno, tonski, ali im donosi mnogo dobrobiti. Nakon Prokofjeva možemo onda da odemo malo ‘u rikverc’, da sviramo i Mocarta i Baha i Bramsa – šta god poželimo. Ako savladaš Prokofjeva i njegove zahteve, tu njegovu osobenu partituru, možeš da odsviraš sve što ti padne na pamet.

* Po čemu je za tebe važan Treći klavirski koncert Sergeja Prokofjeva, koji promiče ovim projektom? Kako bi opisao tu muziku nekom neupućenom? Da li je ona i dan-danas moderna?

– Taj Treći klavirski koncert sam još davnih dana radio sa SO RTS pod upravom izuzetnog dirigenta Pavla Dešpalja i baš sam razgovarao sa njim o ovom delu. Maestro Dešpalj bio je mišljenja da je Treći koncert savršen primer kompozicije bez imalo ‘praznog hoda’, i u orkestru i u solističkom partu. Traje samo oko pola sata, a nenadmašno je bogat, uzbudljiv i upamtljiv. To je delo koje je i mene u izvesnom smislu obeležilo na samim počecima karijere pijaniste.

* Reci nam nekoliko reči o tvom kolegi u ovom projektu – Nemanji Nikoliću?

– Tek pre neki dan sam se setio da smo Vlada i ja zapravo bili na Nemanjinom prvom rođendanu i da ga znamo praktično od rođenja. Njegov tata, naš ugledni profesor klarineta Aleksandar Nikolić, dugogodišnji je prijatelj i kolega, tako da smo eto i Vlada i ja bili prisutni u njegovom životu od najranijeg uzrasta. To ga je ozbiljno kvalifikovalo za ovaj projekat (smeh). Ali, Nemanja je kasnije postao moj student, te sam veoma rano uočio njegov veliki muzički dar… on inače neprestano svira sa svojim tročlanim sastavom – sada se recimo bave repertoarom grupe Queen – ima, dakle, afiniteta prema rok muzici i dobro je razume, izvodi mnogo filmske muzike i tako… Sjajno smo se uklopili i uživali radeći na ovom projektu.

* Četiri decenije nas deli od početaka ‘novog talasa’ u Beogradu i nekadašnjoj SFRJ. Jesi li slušao muziku bendova sa čuvenog „Paket aranžmana“? Kako je išao ‘new wave’ sa studijama klasičnog klavira kod tebe?

– Pa, ja sam i pre „Paket aranžmana“, još kao osnovac pratio rok muziku i interesovao se za sve što je bilo dostupno. Ali, „Paket aranžman“ i bendovi na njemu zaista su bili ogromna eksplozija energije, istinsko nadahnuće. Odjek tog događaja bio je, čini mi se, i mnogo šireg i dalekosežnijeg uticaja, nego što smo ga onda, a možda i sada, bili svesni. Taj autohtoni muzički izraz, zvuk i tekstovi, bili su jedna od najautentičnijih stvari u čitavoj Evropi, čak i mnogo originalniji nego na nekim drugim mestima. Dejstvo te naše ‘novotalasne’ scene daleko je prevazišlo granice nekadašnje Jugoslavije.

* A šta je sa klasikom danas, po tvom mišljenju? Da li i ona vapi za nekim ‘novotalasnim’ provetravanjem ili je reč o sasvim zasebnoj, vanvremenskoj zvučnoj materiji?

– Ne samo klasika, dozvoliću sebi da kažem da i rokenrol danas i ovde zahteva ozbiljno ‘luftiranje’. Biće potrebno mnogo volje, vetra u leđa, sistemske podrške i svačijeg individualnog truda da ponovo stanemo na noge i vratimo se na nekadašnje visine. S obzirom da imam mnogo iskustva i u jednoj i u drugoj oblasti, osećam obavezu da primetim koliko će u budućnosti biti važno izboriti se sa svim onim što nas je u međuvremeno muzički, i ne samo muzički, zasulo.