Politika, mafija, Crkva i čudo

Netfliks je pribegao dobro osmišljenom sistemu umetne inteligencije ne bi li gledaocima, odnosno svojim pretplatnicima, preporučio koje serije da gledaju. To isto je uradio i Spotify kada je u pitanju muzika: algoritam vam na osnovu onoga što ste već slušali preporučuje koju muziku možete da slušate dok se vozite kolima do posla ili dok se vraćate gradskim prevozom. Za taj nesrećni algoritam nema tajni. Tačno zna šta volite da jedete, gde biste voleli da otputujete, koje bi knjige trebalo da pročitate, pod uslovom da ovu aktivnost koja je nažalost sve ređa upražnjavate.

Italijanska serija „Il Miracolo“ („Čudo“) savršeno se uklapa u ovu priču o algoritmima, kao da je i nastala u negde u nekoj informatičkoj laboratoriji između naizmeničnog preplitanja nule i jedinice. U Italiji je doživela ogroman uspeh i prikazana je na tamošnjem kanalu SKY, koji je deo ogromnog carstva medijskog magnata Ruperta Mardoka. Ovo televizijsko ostvarenje poseduje sve sastojke koji su neophodni za veliki uspeh. Malo je reći da su Italijani ovom serijom oduševljeni.

Po istom principu to se dogodilo sa nekoliko serija prethodnih godina. Ako gledaocima ponudite mešavinu mafije (serija Gomora), politike (serije „1992“ i „1993“) i Crkve („Mladi papa“) po principu tri u jedan, maltene je nemoguće pogrešiti. Ova televizijska serija ima sve to, a dodata joj je i napetost sadašnjeg trenutka. Međutim, kada se sve sabere i oduzme, serija jeste odlična, ali nešto joj ipak nedostaje.

Autior i koreditelj serije je dobitnik najznačajnije italijanske književne nagrade Strega za 2007. književnik Nikolo Amaniti. U seriji se pojavljuje, doduše, samo na kratko Monika Beluči. Radnja se dešava u toku osam dana. Prekaljeni populisti koji su zauzeli vlast i zastupaju sistem političkih vrednosti iz nekih prošlih vremena pokušavaju da se izbore sa napetom političkom situacijom u zemlji koja je pred sudbonosnom odlukom da napusti zonu evra. O tome, naravno treba da odluči narod na referendumu. Svi se ishoda istorijskog referenduma pribojavaju, pa tako referendumski duh, koji je pušten iz boce, postaje ne samo glavni državni nego i lični problem protagonista serije.

Premijer se u seriji ne zove Mateo Renci, nego Fabricio Pjetromarski, po ubeđenju je ateista i izmoren je bračnim problemima. Jednog dana mu jedan general karabinjera saopštava neobičnu informaciju – njegovi ljudi su, naime, u operaciji hvatanja lokalnog gazde Ndrangete u Kalabriji naišli na plastični kip Majke Božije koji „plače“ 90 litara čovečije krvi dnevno. Nakon što su ga poneli sa sobom karabinjeri su kip Madone smestili u jedan ispražnjeni olimpijski bazen. Pozvali su i hematologa koji će ustanoviti od čije su krvi isplakane suze – ispostavilo se da je u pitanju muškarac. Svima je jasno da ništa nije ni namešteno, ni podmetnuto. Ono što se dogodilo jeste čudo – dogodilo se prema svim pravilima, ali mora da ostane u najstrožoj tajnosti, jer bi njegovo objavljivanje izazvalo politički i bezbednosni haos u zemlji.

Razlog zbog koga je ova serija u Italiji toliko popularna jeste što se bavi stvarima koje su Italijanima bliske i poznate i deo su kolektivnog pamćenja. Treba reći i to da je katoličanstvo u Italiji duboko ukorenjeno u nacionalnu kulturu i identitet ovog naroda. Pobožnost prema Majci Božijoj je izuzetno rasprostranjena širom zemlje, a procesije koje se održavaju na velike crkvene praznike Majke Božje deo su pučke kulture. Serija vešto udovoljava potrebi da se traži odgovor na pitanja na koja odgovor nikad stići neće.

To i nije tako neobično, ako se zna da istorija savremene Italije počiva na toj krhkoj ravnoteži tajni koje se nikada neće razrešiti. Tri glavne okosnice ove ravnoteže su država, mafija i Crkva. U tom ključu se mogu tumačiti i događaji koji su duboko pogodili ovu zemlju u njenoj novijoj istoriji, kao što je nestanak devojčice Emanuele Orlandi osamdesetih godina prošlog veka, atentat u Bolonji u kome je stradalo 85 ljudi, samoubistvo „Božijeg bankara“ Roberta Kalvija, „crna ruka“ koja je bila upletena u ubistva sudija Đovanija Falkonea i Paola Borselina ili tajne masonske lože P2.

U svim ovim događajima nije pronađen nijedan krivac, a u opticaju je hiljadu jedna teorija zavere. U zemlji, u čijem se srcu kriju tajne Vatikana, gde se nalazi raskršće mnogih puteva, sudar između suprotnosti je uvek isti: vera nasuprot nauci, profano nasuprot sakralnom ili ambicija nasuprot želji. U seriji su sve ove dileme viđene očima osam očajnih osoba. Najupečatljiviji su sveštenik koji je patološki kockar i prva dama ozbiljna alkoholičarka. Svi oni pokušavaju da čudo koje se dogodilo i plastični kip koji plače iskoriste kao priliku za iskupljenje, jer su im životi koje vode na ivicu provalije. Ovo je priča o Italiji koja ne postoji, ali koja ć vam se kad zažmurite i čujete buku koja dopire s ulice, učiniti veoma poznatom.