Poverenje u Gabrijela Felca učinilo je filharmoničare boljim muzičarima: Jelena Milašinović povodom posvete prerano preminulom šefu-dirigentu

Njega je za dirigentskim pultom zamenio australijski kolega Aleksandar Brigel, kao gost-solista u „Varijacijama na rokoko temu“ Petra Iljiča Čajkovskog svirala je fenomenalna finska violončelistkinja Senja Rumukainen, a simfonija „Azrael“ Jofeza Suka imala je srpsku premijeru.

Filhamoničari su ceo događaj nadogradili izložbom fotografija i publikacijom „Tako je govorio Gabrijel“ sa izborom iz njegovih autorskih tekstova, intervjua i razmišljanja o BGF.

To nije „tačka“ na koncerte ovog beogradskog orkestra koji nose „potpis maestra Felca“, jer je poznato da BGF nekoliko godina unapred planira i osmišljava svoje koncertne programe.

Prema rečima glavne menadžerke za odnose sa javnošću Jelene Milašinović, i finale naredne 103. koncertne sezone imaće snažnu posvetu Gabrijelu Felcu kad će filharmoničari izvesti čuvenu Malerovu Simfoniju br. 6.

– Simbolike su brojne. Najpre duboka Felcova povezanost sa Malerovim stvaralaštvom, čije je izvođenje postalo jedan od zaštitnih znakova njega kao dirigenta. Gabrijel je Malera otkrio veoma rano, još kao dečak od deset godina i odmah je nepovratno zavoleo njegove simfonije. Felcov debi sa našim orkestrom davne 2009. bio je upravo sa Simfonijom br. 6, kada se prvi put predstavio beogradskoj publici. Ova monumentalna simfonija, u literaturi poznata kao „Tragična“, okuplja ogroman broj muzičara na sceni, a njena grandioznost je nešto što snažno povezujemo sa Felcom koji je obožavao i vrhunski vladao simfonijskim gigantima. Naposletku, čuveni „Malerov čekić“ koji se oglašava u finalnom stavu kao zloslutno predosećanje, povezujemo sa odlaskom našeg Gabrijela – kaže u razgovoru za Danas Jelena Milašinović, urednica Spomenara BGF „Tako je govorio Gabrijel“.

Na koji način je u ovoj sezoni BGF birala dirigente koji su ga zamenili?

– Kada smo ostali bez Felca uoči samog početka koncertne sezone, nakon što smo se od njega oprostili nezapamćenim i duboko emotivnim gestom – orkestar je svirao svom šefu-dirigentu u čast – ostalo nam je šest koncerata u sezoni za koje je Gabrijel birao repertoar i želeli smo da oni budu omaž Felcu tokom sezone.

Zato nam je bilo izuzetno važno da se njegovi programi zadrže što je bio neupitan uslov za dirigente koji su pristali da ih izvedu. Zato smo posebno zahvalni: Karlosu Migeul Prijetu, Dušanu Viliću, Keremu Hasanu, Kristofu Kenihu, Saši Geclu i Aleksandru Brigeru. Pored dodatne odgovornosti koju su preuzeli, pokazali su veliko razumevanje, svesni da je nemoguće popuniti emotivni prostor koji je postojao, a koji i dalje postoji, između filharmoničara i njihovog šefa-dirigenta. Taj jedinstveni odnos u svima njima izazvao je zaista posebno divljenje.

Kakav je koncept i pristup u planovima sa orkestrom imao maestro Felc kao jedan od kreatora koncertnih sezona?

– Felc je tom segmentu posvećivao ogromnu pažnju, praveći balans između kreativnog pristupa u osmišljavanju koncertnih sezona i akcenta na repertoaru koji je orkestru bio potreban za napredak. Kako u pogledu usavršavanja različitih stilskih izraza, tako i u kontekstu sveukupne forme ansambla, ubrzavanja radnog procesa, fokusa i izvođačkih kapaciteta. Bio je veoma ponosan na to što je za osam godina zajedničkog rada orkestar postao virtuozan ansambl, sposoban da najproblematičniji repertoar pripremi i izvede za svega nekoliko proba, što je najbolji pokazatelj njegovog razvoja. Felc je u BGF pronašao izuzetnog partnera za pomeranje granica, a lično mislim da smo ga mi, svojim entuzijazmom i jasno artikulisanom namerom ka istraživanju novih prostora, podstakli i motivisali na kreaciju jedinstvenih projekata, poput brojnih maratona, poluscenskih izvođenja opera i mnogih drugih ideja koje su svoje ostvarenje pronašle upravo u BGF.

Kako je birao koncerte kojima će dirigovati BGF?

– U radu na sezonama zajedno sa našim urednicama programa Asjom Radonjić i Danicom Maksimović, Felc je, logično, sa posebnom pažnjom planirao i birao koncerte kojima će on dirigovati. To su najpre bila kapitalna i monumentalna dela koja obiluju detaljima i za čije izvođenje je neophodna perfektna organizacija i priprema u čemu je Felc bio apsolutni majstor. Tako smo imali niz nezaboravnih koncerata koji nose Gabrijelovo ime imajući u vidu da je bio poseban stručnjak za Malera, Bruknera, Rahmanjinova…

Takođe, Gabrijelu je posebno bilo važno da orkestar izvodi i dela savremene muzike koja je minuciozno birao, kao i da pronađe raskošna dela iz literature nepravedno zapostavljena i da u njima napravi platformu za internacionalni proboj orkestra. Primer za to je simfonija „Ilja Muromec“ Rajnholda Glijera i CD koji smo snimili zajedno za izdavačku kući Drejer Gajdo. Filharmoničari su bili pomalo skeptični kako će uspeti da za samo nekoliko snimajućih termina snime ovo izuzetno komplikovano i kompleksno delo. Kolega violinista mi je pre neki dan ispričao: „Gabrijel nam je uoči početka snimanja rekao: ’Ja verujem vama, vi verujete meni – krenimo“. I to je bilo sve.

Da li je samo dužina zajedničkog rada uticala na ovako duboku umetničku i emotivnu vezu da je BGF imala potrebu da se od njega oprašta ne samo kroz muziku nego i izložbom i publikacijom?

– BGF je u Gabrijelu Felcu imala muzičkog lidera, prijatelja, saborca i člana porodice. Kada se neko toliko snažno upiše u muzičku istoriju jedne institucije, ona ima i obavezu da neguje sećanje, a mi to činimo sa mnogo ljubavi, nežnosti i večne zahvalnosti. On je svojim nadljudskim naporima, posvećenošću i iskrenošću osvojio ne samo orkestar već i publiku i celokupnu javnost, imajući u vidu da je veza između Gabrijela i filharmoničara bila potpuno opipljiva. Poverenje koje oni upoređuju sa roditeljskim učinilo ih je boljim muzičarima -kolegama koji slušaju jedni druge u zanosu zajedničkog stvaranja – i na tome su mu večno zahvalni. Felc je iz filharmoničara izvlačio nešto za šta možda nisu ni znali da poseduju, i to na jedinstven način, kroz veliki rad koji nas je sve fascinirao. Način na koji je pristupao delima i pripremao muzičare objašnjavajući im sve pojedinosti, inspiracije i namere bio je poseban, a oni su bukvalno reagovali na njegovu obrvu.

„Mi imamo šans!“

Šta je za Vas najvažnije lično iskustvo u saradnji sa maestrom Felcom?

– Puno puta sam njegove koncerte slušala mokrih obraza što je gotovo uvek bilo i kolektivno iskustvo jer se ne dešava često da filharmoničari sviraju kroz suze. Sa Felcom se to puno puta događalo. Nakon doživljene katarze, pamtim Gabrijela po transformaciji, iz superheroja na sceni u nežnog dečaka kada odem da mu čestitam jer je bukvalno celog sebe dao muzici. Lično sam mu možda najzahvalnija za „Tosku“, moju zaista omiljenu operu, da je doživim u našem izvođenju, u jednom od najlepših radnih iskustava, koje je od početka do kraja bilo neprevaziđeni kreativni zanos. Odgovorno tvrdim da je naš „Te deum“ bio jedan od najbolje izvedenih ikada. Posle burnog proživljavanja tog poluscenskog izvođenja, otišli smo u filharmonijski klub na zasluženu čašu piva, prezadovoljni izvedenom senzacijom. Prišao je naš Breza, sa suzama u očima, i rekao: „Ja ne mogu da se pomirim da se ovako nešto desi samo jedan put.“

Gabrijel i ja smo se pogledali i odmah zarekli da ćemo narednu „Madam Baterflaj“ izvesti sigurno dva puta, uz njegove čuvene reči: „Mi imamo šans!“ Znam da ta njegova energična, optimistična i puno puta izgovorena rečenica, živo odzvanja u svakom filharmoničaru i uvek će biti uz nas kao uteha i večna motivacija.

Skromni superheroj

– Za neka dela, poput simfonija Šostakoviča, organizovali smo i filmske projekcije, kao što je Ejzenštajnova „Oklopnjača Potemkin“. Takav pristup ne sreće se često i jedan je od brojnih primera načina na koji je Gabrijel radio. Upravo smo neke od sličnih detalja želeli da objedinimo u publikaciji „Tako je govorio Gabrijel“, simboličnog naslova koji odražava Felcove ideje i promišljanja, u kontrapunktu sa nepretencioznom formom spomenara, sasvim u skladu sa njegovom skromnošću. Takođe, filharmonijska publika je obožavala Gabrijela, pa smo želeli da priredimo i izložbu fotografija u holu Kolarca, nazvanu „Između pogleda“, koncipiranu kroz dve vizuelne celine.

U pogledu nagore, susreli smo se sa grandioznošću zajedničkih događaja upisanih u institucionalnu istoriju, u rukama šefa-dirigenta kao svojevrsnog natčoveka. U pogledu naniže želeli smo da otkrijemo drugu dimenziju: u trenutku pre nego što će postati superheroj, da vidimo i prikažemo čoveka – iskrenog, fokusiranog, ranjivog i bliskog, jednog od nas. Međutim, suština pogleda nije ni gore ni dole, već iznutra. Unutar ovih fotografija zrači svetlost jednog izuzetnog bića sa kojim je BGF postala Jedno koje se čuje i kada poslednji akord utihne – ističe Jelena Milašinović.

A publikacija-spomenar BGF „Tako je govorio Gabrijel“ u elektronskom izdanju biće uskoro dostupna na zvaničnm sajtu Beogradske filhamonije www.bgf.rs.