INTERVJU Nemački dirigent Kristof Kenih: Verujem da je klasična muzika slobodna i veoma nepolitična

– Ja bih se koncentrisao samo na to da je večerašnji koncert posvećen Gabrijelu Felcu koji je bio kompletan muzičar i veoma omiljen šef- dirigent orkestra. Za ovaj drugi povod nisam znao, a inače smatram da je klasična muzika sama po sebi veoma nepolitična. Moj lični odnos prema politici je komplikovan, jer nalazim da je razarajuća. Smatram da nijedna stranka, političar ili bilo ko drugi, pa ni vlada, bilo da je u pravu ili ne, moj život ne čine srećnijim, niti mi to daje za pravo da drugima govorim šta je ispravno, a šta ne. Mnogi ljudi s pravom veruju da postoje i drugi načini za izražavanje poštovanja mimo muzičnih koncerata, posebno posvećenih političkim stvarima. Verujem da je klasična muzika slobodna i visoko iznad svega toga – kaže u razgovoru za Danas maestro Kristof Kenih, koji će večeras zameniti Gabrijela Felca u jednom od ekskluzivnijih programa 102. koncertne sezone BGF.

Za BGF večerašnji koncert ima „posebno emotivan pečat“ jer je reč o programu koji je izabrao maestro Felc. Da li možete da kažete nešto više o Vašem poznanstvu sa njim?

– Prvi put sreo sam ga kad smo kao studenti bili na master klasu za podršku mladim dirigentima koji još nisu izgradili svoje karijere. Nas dvojica, kao i još neke naše kolege, bili smo izabrani za usavršavanje i bar na tri kursa bili smo zajedno. Razgovarali smo o muzici, životu, o svemu. Sećam se da je on još tada, za razliku od mene, imao veoma jasno mišljenje i stav. Bio je već tad veoma usredsređen i kompletan muzičar, veoma dobar pijanista sa razrađenim repertoarom. Mislim da se on danas, uzimajući u obzir i druge muzičare na planeti, rangira veoma visoko ne samo kao dobar dirigent nego kao i ozbiljno utemeljen muzičar i odličan pijanista. Bio je dobar momak.

Kad govorite o školovanju nemačkih dirigenata koliko je još jak kult Herberta fon Karajana?

– Možda danas manje, ali o Karajanu se već jako dugo vode rasprave. Duboko verujem da se upalo u zamku u kojoj su mediji ekstremno uvećali njegov status superstara do pompeznosti. Kad je neko toliko uzvišen, koliko Karajan jeste, zasta ne verujem da bi bilo koje ljudsko biće, dirigent, muzičar – to i želeo. Verujem da je ljudski želeti da se bude na sceni i da se da svoj doprinos muzici, ali i da se mora pažljivo uzdizati. U Karajanovom slučaju treba razmotriti koliko je on zaista bio kompelatan muzičar jer kad slušate neko delo jedna stvar je da li je cilj da se zvuk dopada i koliko je konstantno dobar, a druga je stvar udubljivanje u muzičku strukturu. Trebalo bi jako puno vremena da se objasni zbog čega isključivo samo bavljenje zvukom često pokriva površnost muzičara, a pravi kriterijum za to je pažljivo slušanje Debijesevog „Popodneva jednog fauna“.

Šta danas čini uspešnog dirigenta – dobro poznavanje i operske i simfonijske muzike, kao i drugih žanrova? Zbog čega gotovo da više nema muzičkog „trojstva“ – dirigent, kompozitor i izvođač u jednom umetniku?

– Diktat za brzim uspehom danas na društvenim mrežama pokazuje da do njega mogu da dođu i mladi umetnici od 18 godina, bez iskustva i repertoara. Ali, to ukazuje i na površnost i relativizam našeg doba koje je izazov i za posao dirigenta. Teško je reći šta čini razliku između dirigenata i ko je zaista dobar. Mnogi današnji uspešni dirigenti stvaraju dobru atmosferu i ambijent na koncertima, uz razumevanje muzike, ali nisu i vrhunski muzičari. Pričali smo o Karajanu, koji je medijska superzvezda, ali i kompletan muzičar i dobar pijanista, što je danas redak slučaj. Tačno je da najveći broj mojih kolega danas ne komponuje. I ja se od toga uzdržavam jer mi se savremena klasična muzike ne dopada i namenjena je uskom krugu publike i muzičkog tržišta. Radije bih pisao kvalitetnu i uspešnu filmsku muziku sa lepim harmonijama. Možda je to staromodno, ali ja sam pevač i pijanista takođe. Činjenica je da mnogim današnjim muzičarima nedostaju fudamentalna znanja, ali koncentrišimo se na pozitivne stvari, jer su mnoge moje kolege zaista sjajni kompletni muzičari, kao što je to bio i Gabrijel Felc, sa temeljnim znanjem i obrazovanjem.

Koliko je na Vaš rad uticalo usavršavanje kod čuvenog rumunsko-grčkog dirigenta Sergeja Čelibidakea, kao i rad sa ser Kolinom Dejvisom?

– Čini mi se da je Čelibidake na mene manje muzički uticao od Kolina Dejvisa. Bio sam privilegovan da na početku karijere budem Kolinsov pomoćnik kad je radio Mocartovu operu „Figarova ženidba“. Kod njega nije bilo pritiska i i žurbe, puštao je muzičare da sviraju, da muzika „teče“. Od njega sam naučio lekciju da je dirigovanje kao ptica u letu, ako je previše pritisneš, ugušiće se, a ako je ne držiš dovoljno čvrsto, ona će odleteti… To je izuzetno teško izbalansirati, ali ja sam apsolutni pobornik stava da muzičare treba pustiti da sviraju, da muzici treba dozvoliti da „leti“, a dirigent je taj koji stoji iza orkestra i olakšava izvođenje. On je na vrhu i vodi tu igru, što je mudra politika, jer publika ima utisak da dirigent odlučuje o svemu i da u rukama ima svu moć. Mudar i dobar dirigent orkestru daje slobodu jer je to uzajamni odnos.

Kako danas treba stvarati publiku i negovati ljubitelje klasike?

– Nemam utisak da klasična muzika gubi na popularnosti i slušanosti. Ne zbog toga što se ja njom bavim nego zato što duboko verujem da je klasična muzika vrhunac komunikacije među ljudima. Ona nije ograničena samo na izvođenje Bahovih ili Bramsovih notnih zapisa, niti na odnos među muzičarima, ona je emocija, prirodna duhovnost i sve drugo – komunikacija između muzičara, između dirigenta i izvođača, orkestra i publike… Ne mogu da verujem da bi taj fantastičan odnos mogao da nestane ni za stotine godina. Naravno da je potrebno da negujemo publiku, veoma često, ali ne stalno, sa njom razgovaram, odlazim u škole, sviram za decu, želim da im pokažem da su to sasvim normalne stvari, a ne nešto što je samo za snobove i bogataše.

Istoričari umetnosti tvrde da „muze govore i kad topovi grme“. Koliko bavljenje muzikom ima smisla u svetu na ivici planetarnih sukoba i svakodnevnog ratovanja?

– Pre nekoliko godina pročitao sam roman u kome ljudi teže mišljenju da se u njihovo vreme događaju specijalne stvari, koje se nikad ranije nisu događale, iako su se ti fenomeni dešavali stalno. Destrukcija, želja za uništavanjem, razaranje, lična umešanost u rat, mržnja, potreba da se neko i nešto savlada, postoje vekovima. Ništa se nije promenilo. Danas govorimo o krizi, ali o tome pričamo godinama, decenijama, ceo vek unazad. Mi smo konstantno u krizi. Zainteresovani smo da vidimo šta će biti sa afričkim kontinentom, Indijom, Ukrajinom, ali nismo zainteresovani za ljude koji žive tamo. Iskustva sa koncertima klasične muzike u ekstremno kriznim situacijama pokazala su da svi bili rasprodati i da ljudi žele nešto lepo, duhovno, nešto što je iznad onog što ih okružuje i stvarnosti u kojoj žive.
Jelena Tasić

Pilot i „glava“

U slobno vreme Vi ste i pilot. Kakva je veza između muzike i letenja?
– Jedina veza je to što i pilot mora da bude „glava“. On je mentalno šef letenja, što znači da mora unapred da smisli i razradi plan leta, preduzme sve potrebne pripreme i prihvati odgovornost. To je isto kao u orkestru, što je zapravo psihologija, jer dirigent kao „glava“ mora unapred da vidi stvari pre nego što počnu da se događaju. To je nekad veoma zahtevno, a nekad i zabavno.

Program

Osim „Rekvijema za moju ćerku“ Franca Šmita na programu večerašnjeg koncerta u Zadužbini Ilije M. Kolarca je i Koncert za violinu i orkestar Jana Sibelijusa. Filharmoničarima i maestru Kristofu Kenihu na sceni će se pridružiti poznati jermenski violinista Sergej Hačatrjan. Maestro Kenih je posle prvih proba, kad je rađen ovaj intervju, izjavo da mu se „veoma sviđa organizovanost, muzička utemeljenost i zdušnost sa kojom svira orkestar BGF“.