INTERVJU Džos Stoun: Stvaram svet za svoju decu koji će ih pripremiti za život, da ne budu slabi i da osećaju da imaju izbor

Pevačica i kantautorka će 22. jula 2026. godine održati koncert u Luci Beograd, u okviru aktuelne koncertne turneju, a publika će imati priliku da čuje njen prepoznatljiv glas i pesme koje su obeležile njenu sad i višedecenijsku karijeru.

Džos Stoun jedna je od najuspešnijih britanskih soul izvođačica svoje generacije. Na scenu je stupila veoma mlada, a već prvim albumima stekla je međunarodnu slavu zahvaljujući moćnom vokalu, interpretacijama koje podsećaju na zlatno doba soula i sposobnosti da spoji klasiku sa savremenim zvukom.

Uoči beogradskog koncerta razgovarali smo sa njom o povratku u Srbiju i tome čega se seća iz prethodne posete, ali i o tome šta očekuje od domaće publike kao i o savetima koje bi dala mlađoj verziji sebe koja je tek zakoračila u muzičku industriju.

Posle deset godina vraćate se u Srbiju, nakon zapaženog nastupa na Nišvil džez festivalu. Šta vam je prvo na pameti kada se setite te posete? Da li postoji neki trenutak, osoba ili osećaj koji i danas pamtite?

Iskreno, ne. Zapravo, baš je smešno, jer me u svakom intervjuu pitaju: „Da li se sećate tog koncerta?“, a ja odgovorim: „Ne.“ Znam da to zvuči loše, ali stvarno se ne sećam.

Čak sam i guglala da se podsetim i naišla na snimak dobrotvorne organizacije za pse koju sam tada posetila. E, toga se zapravo sećam, ali samo zato što sam videla video koji mi je osvežio pamćenje. Sećam se da je tamo bilo baš mnogo pasa.

Ali da, bila je to organizacija koja brine o psima i bilo je stvarno lepo iskustvo. A da li se sećam koncerta? Ne. Bukvalno nemam ništa u glavi. Kao zlatna ribica sam. Zato sada moram da stvaram nove uspomene.

A kakve nove uspomene očekujete da ponesete iz Beograda? Šta očekujete od beogradske publike?

Iskreno, ne znam. Niko mi nije rekao kakva je publika tamo. Kakvi su? Da li su glasni?

(Nakon što smo joj rekli da beogradska publika ume da bude veoma glasna i energična…)
To je sjajno, baš mi je drago da to čujem.

Nadam se da ću dobiti tu energiju od publike, jer mi je tada mnogo lakše na sceni. Nekad pomislim: „Bože, možda im se ovo ne dopada“, a ne mogu da procenim. Ali kada publika uzvraća energijom, onda znam da je sve u redu i mnogo sam opuštenija.

Kako će izgledati vaš koncert ovog puta? Šta publika može da očekuje ovog puta?

Biće potpuno suprotno od moje prethodne turneje. Turneja Less Is More bila je prošle godine, dok sam bila veoma trudna, pa su koncerti morali da budu mali i intimni. Sedela sam tokom nastupa, nije bilo bubnjeva, nije bilo duvača – sve je bilo veoma tiho.

Ovaj koncert će biti potpuno drugačiji. Biće glasan, pun energije i prava žurka.

Kada već pominjemo naziv Less Is More, da li biste tu filozofiju mogli da primenite na muziku?
Šta mislite da bi umetnici mogli da rade manje, a čega bi trebalo da bude više?

To je teško pitanje, jer mi je veoma teško da govorim ljudima šta bi trebalo ili ne bi trebalo da rade. Mislim da umetnici treba da rade šta god žele. To je, po meni, suština umetnosti.

Treba da budeš svoj i da stvaraš onako kako osećaš. Tvoja umetnost predstavlja tebe, a negde u svetu uvek postoje ljudi kojima će se to dopasti. Za svakoga postoji publika.

Postoje ljudi koji gotovo i ne pevaju, već prave muziku pomoću računara, i milioni obožavaju baš takvu muziku. Ona ih pokreće, opušta ili ih na neki način duhovno povezuje.

S druge strane, postoje ljudi koji to ne mogu da podnesu. Oni žele da čuju pravi instrument, pukotinu u glasu, ljudskost i emociju izvođača. To je ono što vole.

Ja sam verovatno bliža toj drugoj strani, mada ponekad mogu da budem i negde između. Sve zavisi. Zato nikada ne bih rekla nekom umetniku: „Radi manje ovoga, a više onoga.“ Onda bih zvučala kao neko iz diskografske kuće, a to nikako ne želim da budem.

Nekada ste bili deo supergrupe SuperHeavy, zajedno sa Mikom Džegerom, Dejvom Stjuartom, Demijanom Marlijem i A. R. Rahmanom. Kada biste danas mogli da okupite svoju supergrupu iz snova, koga biste pozvali?

Jao, baš je zabavno pitanje!
Bilo bi sjajno da tu budu Bob Marli i Demijan Marli, otac i sin. Demijan je već bio sa mnom u SuperHeavy, pa bi bilo divno da možemo da imamo obojicu. To bi bilo neverovatno.

Volela bih i Vitni Hjuston. Ona bi bila glavni vokal, a ja bih pevala prateće vokale. Bože, kako bi to bilo dobro!

Na gitari bih volela Džefa Beka. To bi bilo fantastično.

Mnogo mi se dopada i glas Olivije Din. Ima prelep glas. Ona i ja bismo mogle da pevamo prateće vokale Vitni.

A kada je reč o muzičkim uticajima iz različitih delova sveta, izabrala bih Nitina Sonija. On svira mnogo instrumenata, odlično poznaje elektronsku muziku i drum and bass, što ja baš volim. Praktično može da uradi sve.

Zapravo, upravo će Nitin Soni producirati moj sledeći album, koji će biti više disko.

Zapravo ste već odgovorili na moje sledeće pitanje – koji muzički pravac ili saradnju još niste isprobali, a voleli biste? Da li je to disko?

Da, upravo tako – disko.

Album počinjem da snimam u oktobru. Ideja mi je da napravim disko album, ali i jednu drugu, klupsku verziju istog materijala. Prvo ću pesme snimiti onako kako ih inače snimam – uživo sa bendom. A onda želim da ih dam Nitinu Soniju da okupi različite muzičare i napravi verziju namenjenu plesnim podijumima i klubovima.

Iskreno, taj svet mi nije blizak, ali baš bih volela da zakoračim u njega i vidim kako izgleda.
Mislim da je Nitin prava osoba za to. Odličan je i kada su u pitanju orkestracije, tako da jedva čekam da vidim šta ćemo zajedno napraviti.

Disko me trenutno posebno privlači jer imam decu i kod kuće stalno organizujemo male plesne žurke. Kad god tražim muziku uz koju ćemo da igramo, uvek se vratim disko hitovima iz sedamdesetih.

Naravno, svako ima svoju predstavu o tome šta je disko, jer je kroz decenije menjao zvuk. Meni su ipak najbliže one starije pesme iz sedamdesetih. Obožavam te bas linije i celu atmosferu. Ta muzika je jednostavno vesela i odmah vam popravi raspoloženje. Zašto da ne?

Karijeru ste započeli veoma mladi i veoma rano ste postigli međunarodni uspeh. Kada pogledate unazad, koji savet biste dali mlađoj Joss Stone koja je tek ulazila u muzičku industriju?

Rekla bih joj samo: „Veruj svom instinktu.“ Jer svaki put kada sam ga poslušala, bio je u pravu.
Znam da to zvuči kao nešto jednostavno što ljudi često govore, ali mislim da se takve stvari ponavljaju upravo zato što su tačne.

Ako sam imala osećaj da se nešto dešava, to je bilo zato što se zaista dešavalo. Svaki put. Bukvalno svaki put.

Verovatno bih neke stvari brže shvatila da sam to ranije naučila, ali mislim da sam ipak dovoljno rano počela da verujem sebi. Naučila sam tu lekciju dovoljno brzo da nisam morala stalno iznova da je učim.

Za kraj – koji je jedan san, muzički ili lični, koji i dalje želite da ostvarite?

Volela bih da stvorim svet za svoju decu koji će ih pripremiti za život – da ne budu slabi, već srećni i da osećaju da imaju izbor.

Mislim da kao roditelji moramo da pronađemo ravnotežu. Naravno da želimo da se naša deca osećaju voljeno, zbrinuto, saslušano, zaštićeno i negovano.

Ali istovremeno moramo da pazimo da ne odgajimo ljude koji su lako lomljivi.

Želim da budu snažni i sigurni u sebe, da zakorače u ovaj veliki, ponekad težak svet i vide njegovu lepotu, ali i da umeju da se izbore za sebe. Ta ravnoteža je veoma teška.

Meni je to najvažnija stvar koju mogu da uradim. Jer ako to uradim kako treba, oni će biti srećni. Ako moj suprug i ja to uradimo kako treba, biće dobro.

Ako pogrešimo, biće im teško, a ja ne želim da im bude teško.

Naravno, neka vrsta borbe i izazova je važna, to je u redu. Ali za mene je to najvažnija stvar. Sve ostalo je lepo i važno, ali ovo je ono najvažnije.

BONUS VIDEO: