Prikaz romana „Drugi deo leta“: Kako smo ubrzano odrasli

Pisac Željko Obrenović odlučio je da se ovom temom bavi u svom romanu „Drugi deo leta“ (Veseli četvrtak, 2025), a radnju je smestio u svoje rodno Valjevo i 1996. godinu.

Pratimo četvoro prijatelja koji jedno leto provode u druženju, razmeni stripova, igranju basketa, ali i upadanju u nevolje zbog toga čiju su mrežicu za koš ukrali i šta su pronašli u šumi.

„Drugi deo leta“ kreće naizgled polako, opisima svakodnevice i unutrašnjim mislima srednjoškolaca koji pokušavaju da iskoriste letnji raspust za totalno opuštanje.

Ono što donekle remeti situaciju je uzbuna podignuta zbog navodne pojave drekavca, a potom i niz nevinih ali nesmotrenih postupaka glavnih junaka, zbog kojih posledice neće biti nimalo nežne.

Ne morate da poznajete Valjevo da biste ušli u atmosferu koju Obrenović slika, a naročito u porodične odnose koji, pogodili ste, nisu baš idilični.

Nije slučajno što se gorepomenuti natprirodni prizvuk pojavljuje rano u romanu, jer nas na ovaj način autor drži u neizvesnosti kojim će putem krenuti – u potpuni omaž Stivenu Kingu i drugim velikanima žanrovske proze, ili pak u sopstveni pseudonostalgični realizam.

To nastavlja i u drugoj polovini romana, gde se u sve upliće još jedan žanr, nenametljivo ali vrlo efektno.

Možda i glavna zamerka je što se od ne tako velikog obima romana (184 strane) dobar deo uzima za to narativno meandriranje i taman kad knjiga pronađe svoj istinski glas, kraj dođe prebrzo.

Bez obzira na to, „Drugi deo leta“ zna koje poruke želi da nam prenese, a to je da u surovom svetu preživljavaju samo oni koji se snađu i koji svoju nevinost i pravdoljubivost zamene za pragmatičnost.

Nema mesta za optimizam u porodicama opterećenim traumama iz prošlosti, gde sukob generacija donosi nepremostivi jaz.

Treba pohvaliti to što autor uspeva da na malom broju strana prenese dosta osećanja i aspiracija sakrivenih ispod površine, tako da osetimo gorčinu kod svake neizgovorene rečenice.

Najvažnija lekcija koju svi likovi moraju da nauče je da svaki postupak ima posledicu, bez obzira na to koliko neko ima godina i koliko je daleko od bilo kakvog sazrevanja.

I u tome se i krije sva čar romana „Drugi deo leta“, a to je da svaka interakcija među likovima i svako razmišljanje deluju autentično.

Bilo da je u pitanju interesovanje za stripove, zaljubljivanje u nekog ko ne oseća isto ili pak neslaganje sa roditeljima, skoro svi smo u tinejdžerskom periodu osećali bar delić onoga što oseća glavna četvorka.

A kada na sve to dodamo i suočavanje sa gubitkom i neophodnost preuzimanja odgovornosti, dobija se jedna potentna hronika sazrevanja, prilagođavanja i preživljavanja u stvarnom svetu.