Profesor sa Prinstona ukazuje na opasnosti: Kakav je to projekat Igre poboljšanih performansi?

Osnivač Igara, Aron D’Souza, pre početka je izjavio: „Oborićemo svetske rekorde…biće to prekretnica u istoriji čovečanstva – nova generacija superheroja“.

Igre nisu ispunile velika očekivanja koja je D’Souza najavljivao.

Samo jedan učesnik oborio je zvanični svetski rekord: grčki plivač Kristian Gkolomejev, čije je vreme u disciplini 50 metara slobodnim stilom bilo bolje od prethodnog rekorda za manje od jedne desetine sekunde.

Čak i tada, nije sigurno da su razliku napravile supstance za poboljšanje performansi, jer je Gkolomejev nosio visokotehnološki kupaći kostim koji je zabranjen prema pravilima Svetske plivačke federacije. Troje sportista koji su izjavili da nisu koristili nikakve supstance za poboljšanje performansi ipak su pobedili u svojim disciplinama.

Jedno od opravdanja za održavanje Igara poboljšanih performansi bilo je da ćemo naučiti kako da prevaziđemo biološke granice ljudskih sposobnosti.

Ironično, glavna lekcija izgleda jeste da trenutno dostupne supstance za poboljšanje performansi imaju manji uticaj nego što mnogi veruju u sportovima zastupljenim na tim Igrama – atletici, plivanju i dizanju tegova.

Igre nisu proizvele nikakve superheroje, niti su predstavljale prekretnicu za ljudsku vrstu.

Ipak, Igre poboljšanih perfomansi pokreću ozbiljna pitanja o sadašnjim pravilima međunarodnih sportskih takmičenja. Zašto su, zapravo, supstance za poboljšanje performansi zabranjene?

Izjave međunarodnih sportskih organizacija koje su osudile Igre poboljšanih perfomansi uglavnom su bile usmerene na opasnosti koje one predstavljaju.

Na primer, zajednički sastanak Komisije sportista Međunarodnog olimpijskog komiteta (MOK) i Svetske antidoping agencije (WADA) izdao je saopštenje u kojem se navodi da upotreba supstanci za poboljšanje performansi može dovesti do „ozbiljnih dugoročnih posledica po zdravlje – čak i smrti – i da je podsticanje sportista da ih koriste potpuno neodgovorno i nemoralno“.

Međutim, Igre poboljšanih perfomansi su ograničile supstance koje takmičari mogu koristiti na one koje su odobrene od strane američke Agencije za hranu i lekove (FDA) i koje se koriste pod medicinskim nadzorom.

Broj recepata za jednu od tih supstanci, testosteron, samo u Sjedinjenim Američkim Državama premašuje 11 miliona godišnje, a nije potpuno jasno u kojoj meri doze testosterona primenjene pod medicinskim nadzorom predstavljaju zdravstveni rizik.

Možda najzanimljivije pitanje koje su pokrenule Igre poboljšanih perfomansi jeste pitanje lične autonomije.

D’Souza je sebe smatrao nekim ko sportiste oslobađa paternalizma vlada i sportskih saveza: „Moje telo, moj izbor; tvoje telo, tvoj izbor“, rekao je, uz jedini uslov da učesnici budu punoletne osobe koje daju slobodan pristanak.

Nasuprot tome, filozof Bajron Hajd tvrdi da veliki novčani iznosi koji se nude na Igre poboljšanih performansi mogu dovesti do pritiska nad siromašnijim sportistima, čime se njihova autonomija ne povećava, već upravo narušava.

Hajd citira jednog sportistu, Bena Prouda, koji je rekao da mu je prvo sećanje na Igre poboljšanih performansi bilo saznanje da će svako ko obori svetski rekord dobiti milion dolara, što mu je „jednostavno delovalo kao prilika koju je previše dobro da bi je odbio“.

Hajd tvrdi da je to empirijski dokaz za njegovu zabrinutost „da finansijski podsticaji Igara poboljšanih perfomansi mogu imati prinudne efekte na autonomiju sportista“.

Međutim, ako se ta tvrdnja shvati ozbiljno, prelazak od Proudove izjave do zaključka o „prinudnom uticaju na autonomiju sportista“ doveo bi do neobičnih posledica.

Uzmimo karijeru nigerijske fudbalske zvezde Viktora Osimhena, jednog od sedmoro dece iz siromašne porodice iz dela Lagosa poznatog po odlagalištima neprijatnog mirisa. (Upravo sa tih deponija Osimhen je dobio svoje prve fudbalske kopačke.)

Osimhen je bio dovoljno talentovan da zaigra na Svetskom prvenstvu za igrače do 17 godina, gde su ga primetili skauti.

Ubrzo je počeo da dobija ponude evropskih klubova koje kao dečak gotovo nije mogao ni da zamisli.

Te ponude su nesumnjivo bile „previše dobre da bi ih odbio“. Prihvatanje tih ponuda omogućilo mu je da obezbedi svoju celu porodicu.

Ko bi tvrdio da evropski klubovi nisu trebalo da mu ponude ugovore zato što bi to predstavljalo prinudu i da njegov pristanak nije mogao biti autonoman izbor?

Paternalizam može biti opravdan. Zakoni koji zahtevaju da putnici u automobilima koriste sigurnosne pojaseve sprečavaju mnoge tragedije, jer smo ljudi veoma loši u preduzimanju mera protiv veoma malih rizika od ozbiljne štete.

Ali tvrditi da su potpuno informisani punoletni takmičari na Igrama poboljšanih performansi bili prisiljeni velikim novčanim nagradama koje su ponuđene predstavlja preterivanje paternalizma.

Konačno, tu je pitanje pravičnosti. Portparol Međunarodnog olimpijskog komiteta rekao je: „Ako želite da uništite bilo kakav koncept fer-pleja i poštenog takmičenja u sportu, ovo bi bio dobar način da to uradite“.

Tačno je da bi, ako skupi lekovi zaista poboljšavaju performanse, takmičenje bilo nepravedno prema onima koji ne mogu da ih priušte.

Ali isto se može reći i za Adidas patike za trčanje koje je Sebastijan Save koristio ranije ove godine kada je istrčao maraton za manje od dva sata.

One koštaju 500 dolara, a ne očekuje se da budu dugotrajne. Stiven Šolten iz Adidasa priznao je da se te patike mogu koristiti samo za „nekoliko maratona“.

Ako bi pravičnost u sportu zahtevala potpuno ravnopravne uslove koje svi takmičari mogu sebi da priušte, to bi bio razlog za zabranu skupih supstanci za poboljšanje performansi.

Ali to bi onda bio i razlog za zabranu skupih visokotehnoloških kupaćih kostima i skupih naprednih patika za trčanje.

Autor je profesor medicinske etike u Centru za biomedicinsku etiku Nacionalnog univerziteta u Singapuru i profesor emeritus bioetike na Univerzitetu Prinston. Njegove knjige uključuju „Život koji možete spasiti“. Takođe je osnivač neprofitne organizacije istog imena.

Copyright: Project Syndicate, 2026.​
www.project-syndicate.org

Danas ima eksluzivno pravo objavljivanja u Srbiji