Poverljivo iz L. A. 2.0: Prikaz knjige „Svi znaju“

Kao Elrojev fan kog je sam Elroj odbacio kada je angažovan da napiše pilot za novu adaptaciju „Poverljivog iz L. A.” sa idejom da iz integralnog teksta romana izvuče celih pet sezona serije, ipak je nastavio tim putem.

Naime, Harper se ovde bavi savremenim Holivudom. Istim onim koji ga je angažovao da kreira seriju „Poverljivo iz L. A.” o starom vremenu visokog noara i studio sistema, kada su žene bile fatalne (ali i tretirane kao potrošni materijal), da bi mu taj pilot odbio komitet mreže CBS iz koga je baš zbog seksualnog zlostavljanja ubrzo izbačen glavni čovek.

Taj svet koji voli da mitologizuje sebe i dokazuje kako se menja, a u stvari je stalno isti, služi kao osnov ove priče.

„Svi znaju” je vrlo konkretna i tvrda kriminalistička proza, sa stilom koji je propulzivan, junacima koji su višeslojni i uvek u funkciji celine, kriminalističkim slučajem koji nije samo sterilna slagalica već ima protagoniste koji se mogu punopravno uključiti u priču, doprineti joj i dati joj smisao.

Za razliku od romana „She Rides Shotgun” (prevedenog kao „Oči revolverašice” u izdanju zagrebačkog VBZ-a) za koji je osvojio nagradu „Edgar”, i ovaj roman je film koji čeka da se desi ali još nije i maltene je teško tokom čitanja ne zamisliti kako – u mom slučaju Mark Volberg ili čak nešto mlađi Brus Vilis sa Meri Elizabet Vinsted ili Rejčel Makadams nisu punom snagom angažovani na slučaju – ali ko bi to režirao, jer svi stari majstori pomalo su krivi za svet koji je ovde prikazan, a Toni Skot više nije među nama?

Naravno, svakome će se desiti vlastiti film tokom čitanja, ovo je bio moj.

Uveren sam da ćemo u godinama koje predstoje čuti još bolje predloge ko bi mogao da igra, a ko da režira. A biće i vesti o tome s lica mesta.

Ali isto tako ovo jeste roman koji nosi određenu dozu ideativnosti i čiju strukturu i konkretno postavljenu dramaturgiju ne treba mešati sa hendikepiranim scenarijima koje pisci često podmeću kao romane ne bi li nekako uspeli da ih plasiraju jer scenariji pisani bez narudžbe i bez oslonca u nekoj intelektualnoj svojini iz drugog medija teško prolaze.

Džordan Harper je u odnosu na „She Rides Shotgun” napredovao kao pisac i napisao je jedan od onih krimića koje smo dužni da nekako donesemo na druge jezike i čije će srpsko izdanje biti izvor zavisti za mene, jer naslućujem koliko će u njemu uživati sugrađani koji ga sreću prvi put.

Pomalo mi je krivo što sam u dosadašnjem delu teksta pomenuo toliko imena pored Harperovog jer ovo nipošto nije kompilacija obrada tuđih hitova i tribjut pisanje. Ali jeste roman koji tretira krimić kao kontinuiranu tradiciju i svako dobro novo izdanje kao nešto što stoji na ramenima džinova kakav je Elroj.

Opet Elroj, velikim delom zato što je Harper uzeo jednu ispričanu priču o holivudskim maherima i uspeo da je oživi u savremenom dobu, gde ono igra suštinsku ulogu, ali priča ostaje jasna i onima kojima je žanr stao u razvoju sa Rosom Makdonaldom.

Elroj i zato što Harperova proza može da se čita naglas i bude podjednako snažna, kao poezija koja to nije, ali jeste proza izuzetne atmosferičnosti.

Zaplet romana – i ovo je u principu napisano u svim najavama pa nije spoiler – evocira slučaj Džefrija Epstina što svemu daje i dozu društvene aktuelnosti, ali na svu sreću ne na neki jeftin i tabloidan način, već veoma u skladu sa jednim racionalnim sagledavanjem tog fenomena. U konkretnijem slučaju, afera Epstin koja je u međuvremenu postala temeljni mit naše savremenosti, onaj slučaj kada život kreće da imitira umetnost, a ponekad i šund jer se više ne zna ko je koga inspirisao, ovde je prožet partikularnim nalazima o zloupotrebama na televizijskom kanalu Nikelodeon.

Harper je velemajstor prikazivanja lojalnosti unutar bandi, unutar klika u policiji, u kružocima mladih ljudi koji bi pošto-poto da uspeju u Holivudu, među spin doktorima, pa samim tim i među moćnim ljudima koji vole ponekad da iznenade jedni druge nekom neočekivanom seksualnom avanturom. Ta ubedljivost u predstavljanju kolektiva i dinamike u njemu spada u red osveženja koja donosi Harper i u ono čemu ima da nas nauči.

Scenaristiku obično koristim kao ružnu reč kada pišem o prozi. Zavisnost od vanfilmskih izvora vidim kao kancer savremenog filma, ali kao što ne možemo pobeći od fundamentalnog uticaja Dikensa na dramaturgiju filma, ne možemo pobeći ni od uticaja filma na izlaganje u prozi.

Iz pisanja scenarija, Harper donosi pre svega izuzetnu sposobnost za postavljanje potentnih situacija, pritom integralno ugrađenih u bogato prozno tkivo.

Ključna reč koju u ovom romanu koristi jeste „neizrečeno”, iako su junaci oni koji znaju sve i kojima su mračne tajne osnovni životni kapital.

Nisam znao tačno kakve su krajnje ambicije Džordana Harpera, ali ne bih voleo da ga iznenadni skok u scenarističkoj karijeri odvrati od pisanja proze, a naročito ne od tvrdog krimića, jer je sudeći po ovom romanu zaista ispisao diplomski rad. I čini se da se to neće desiti. Posle „Svi znaju” usledio je još jedan roman smešten u istom miljeu i bićemo savremenici nastanka jednog izvanrednog losanđeleskog kriminalističkog višeknjižja.

Od čauša britanskog televizijskog mogula Bruna Helera kod kog je radio na serijama Mentalista i Gotam, preko upečatljivog saučesnika u sjajnoj i mnogo tvrđoj kriminalističkoj seriji Hajtaun, kapacitet koji pokazuje Džordan Harper zaslužuje najviši status. Ova knjiga ne samo da je izvanredna sama po sebi već je veoma zanimljiv podsetnik kako se ozbiljni pisci kriju na naličju karijera koje uzimamo zdravo za gotovo. Ovo je roman koji je prošao ozbiljnu selekciju da bi stigao do nas, i u to ćete se uveriti.

Kada sam kupio ovu knjigu na engleskom jeziku, fantazirao sam o tome da ako ikada budem nekom poklanjao štampani primerak ovog romana, nema druge nego da ću napisati posvetu „TO THE DAUGHTER OF THE LAST BOY SCOUT” i to ko god da je u pitanju, jer je prosto ovo knjiga koja zaslužuje takav pečat.

I to je posveta koja se ne daje olako. Ako ne znate zašto, zalutali ste na kraj ovog teksta.