foto wikipedia Petr NovakOvogodišnji dobitnik nagrade Zlatno pero Gordana Mihića je gradsko dete, raslo na sarajevskoj kaldrmi. Zato je, valjda, i bio šokiran kada je prvi put video živu kravu i shvatio da ona nije ljubičaste boje. Njegov otac, verovatno najveći šekspirolog u bivšoj Jugoslaviji, muke je imao da mu objasni da su krave na „Milka“ čokoladi nešto sasvim drugo.
Možda je to bio trenutak kada je spoznao da stvari u životu nisu onakve kakvim se predstavljaju ili kako ih mi zamišljamo te da, ako hoćemo ozbiljno da promišljamo život, pa još da o njemu i pišemo, moramo stvari sagledavati iz raznih aspekata i počesto pogledati šta se krije „iza ćoška“.
Vivisekcirajući kao scenarista život, bilo onaj koji živimo ili onaj koji je neumitno za nama, njegovu pažnju uvek je plenio čovek sa svim svojim vrlinama i manama, strahovima i radostima, poštenjem i podlošću, posvećenošću i površnošću.
Njegove persone dramatis u dvadesetak scenarija koje je napisao, nisu bile konstrukcije i neki domaštani likovi već živi i opipljivi ljudi koji možda baš ovog trenutka sede tu, pored nas, u mraku bioskopske dvorane.
Zato je on jedan od najaktivnijih i najnagrađivanijih scenarista u regionu, dobitnik svih nacionalnih priznanja za stvaralaštvo u oblasti filmskog scenarija, pa i ove koja nosi ime njegovog profesora i kolege, Gordana Mihića.
Da potkrepimo brojkama – samo za jedan film dobio je 11 međunarodnih nagrada na 40 festivala i 13 na domaćim.
Okušao se i kao reditelj vozeći nas sivim kamionom, u predvečerje rata i raspada SFRJ, zajedno sa svojim nesrećnim junacima koji naivno veruju da putuju u svetlost, ka crvenoj boji koja je, kako ubogi narod veruje, „na radost“, ne znajući da počinje najcrnji mrak, koji se evo ni do dana današnjeg nije potpuno povukao.
Znaće to i žena sa slomljenim nosem i taksista izbeglica, koji takođe tumaraju njime samo nekoliko godina kasnije sa istom nadom da će doći do imaginarne Banja di Luke, baš kao što je, pre više od sto godina, i advokat koji je branio Mladu Bosnu znao da ulazi u unapred izgubljenu bitku.
Nikada nije upao u klopku da ga ponesu taština i gordost te na nama ostaje da ovom prilikom pomenemo da je bio koscenarista prvog srpskog filma koji je ušao u uži izbor za nagradu Oskar i čiji je scenario otkupljen sa pravima na rimejk u Holivudu.
Na pozornicu u Vrnjačkoj Banji peo se poprilično puta kao dobitnik najviših nagrada a godinama je vodio i Letnju školu filmske dramaturgije „Slobodan Stojanović“.
Hoće se reći prijatelj je i dugogodišnji saradnik Festivala filmskog scenarija.
Profesor je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.
Hvali se da zna da svira bendžo, u šta ne treba bezrezervno verovati.
Sigurno je da nosi šešir.
Na jednom od njih je Dinko Tucaković, u autu, sedeo sve do Manhajma.
Meni drugi duguje već petnaest godina.
Scenarista i reditelj Srđan Koljević.
Autor je profesor na Akademiji umetnosti u Novom Sadu i dugogodišnji direktor FFS-a
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
