Foto: Miroslav Dragojević

Sve što je Zlatko Paković uradio da bi sastavio tekst za ovu predstavu mogao je uraditi bilo ko, samo da je hteo i umeo i da je imao dovoljno lične hrabrosti da to uradi. Pažljivo je sakupio sve one, svima dostupne informacije koje se kotrljaju po javnim medijima već godinama, poređao ih po jednostavnom redosledu, jednu za drugom, osvetlio ih jednostavnom lampom iskrene i istinite analize, pošteno i jasno, dao taj spisak zločina aktuelne vlasti prema sopstvenom građanstvu glumcima i pevačima da ih iznesu na scenu, maštovito komponovane u songove i direktne jednostavne situacije i – podelio sve to sa publikom.

Svako dobro literarno i scensko delo, kad se jednom vidi završeno na sceni, deluje kao da je to jednostavno i lako i da je to mogao svako da napravi. Zato što je istina tako jasna i nedvosmislena, tako lako shvatljiva i prihvatljiva, da izgleda kao da se delo samo sastavilo.

Naravno, iza teksta i predstave „Vox Dei – građanska neposlušnost“ stoji ogromno iskustvo autora Zlatka Pakovića u pozorištu i drugim medijima, ozbiljno školovanje na studijama filozofije i pozorišne režije, stotine dobro proučenih knjiga, mnogo i mnogo napisanih literarnih i kritičkih stranica, uporna borba sa avetima svakodnevnog terora, kojem smo svi izloženi, i, naravno, desetine specifičnih, kritičkih njegovih predstava na pozornicama po celoj teritoriji nekadašnje države Jugoslavije.

U ovoj, najnovijoj predstavi, Zlatko Paković ponovo je napisao direktno ciljane songove koje pevaju glumci i pevači, napisao je tekstove koje izgovaraju ti isti glumci i pevači u dramskim ulogama, sastavio je i izjave koje bi mogli, kad bi samo hteli, izgovoriti glavni politički likovi Srbije, čime bi svima nama bilo mnogo lakše da živimo dalje.

Ispostavilo sa da je naznačeni žanr predstave, „teološko-politički mirakl“, po formi, u savremenom svetu performansa, najbliži rok oratorijumu. Srednjovekovni popularni žanr, mirakl, bio je preslikavanje ideala verskih shvatanja sveta, takoreći Biblia pauperum – slikovnica biblijskih ili sličnih verskih priča za one koji ne umeju da čitaju.

A ovo što smo videli u Velikoj sali opozicione opštine u centru Beograda, bila je pobuna protiv bilo koje dogmatike i nimalo slikovnica sveta izmaštanog u cilju ideologizovanog popularisanja svesti o jedinoj istini. Nije tu bilo ni alegorija, ni metafora – tu je na sceni bio goli, istinski, mučni, gorki, tragični život – život svakodnevni, i samo se o njemu i radilo, govorilo, pevalo, rugalo, napadalo, branilo, čistilo i pročišćavalo.

I priznajem da me je obuzela velika tuga, do suza, u katarzičnom songu „Vostani Serbie“, povezanim sa Srbijom među šljivama, jer sam ponovo osetio beskraj i neograničenu maštovitost terora vlasti, i to me je dovelo u ono sazvežđe bola i jada, u kome se svet vrti u neprestanoj borbi za opstanak onog tananog jezgra morala i čovečnosti, koji se guši u blatu nasilja i prevare, laži, korupcije, zločina… koje svaka vlast, ponosno i cinično, vrši nad svojim građanima.

Zlatko Paković je u predstavi „Vox Dei“ direktno optužio predsednika države, imenom i prezimenom, Aleksandra Vučića, i njegovu predsednicu Vlade, Anu Brnabić, kao i desetinu najistaknutijih njihovih pomoćnika, za zločine koji su taksativno navedeni i o kojima se igraju scene.

To je, pre svega, notorno kršenje Ustava zemlje koji bi trebalo da štite kao zenicu oka svog. Izvedeno je i duhovito suđenje tim licima, na kojem Vučić priznaje svoje zločine i kaje se javno, plače, kuka i moli za oproštaj, i prima svaku kaznu za navedene zločine.

Uz svu duhovitost u tekstu i u igri, pre svega izvrsnog Ivana Jevtovića kao Vučića, ali i ostalih posvećenih glumaca i pevača – Igora Filipovića, Vuka Zekića i beskrajno šarmantne rokerke Nevene Filipović – jeza od jednostavno poređanih činjenica, jasno osvetljenih nedvosmislenih zločina vrha vlasti, stvara skoro neizdrživ šok u gledalištu i poziva na neotuđivo pravo na građansku neposlušnost i pobunu, kao što je to bio ogromni, mitski Marš na Vašington za prekid rata u Vijetnamu.

Izgledalo je da ova predstava treba da se igra na jednom takvom, velikom protestu, i da se posle nje, umesto kraja i aplauza, ogromna masa sveta, mirno i pobednički, ušeta u zgradu Parlamenta i preuzme vlast, spontano. Ali, za sada, ništa od toga.

Ovu važnu predstavu umnogome čini i odlična muzika kompozitora i trubača Miloša Nikolića, koju izvode još i Boris Hložan na gitari i Bogdan Đurđević na bubnjevima. Ostaje pitanje: kako će se završti aktuelni sukob znanja i poštenja protiv pokvarenjaštva i nasilništva? Ima li nade?

Povezani tekstovi