Premijera Berliozovih „Trojanaca“ u Bavarskoj državnoj operi u Minhenu

Ovim petočasovnim izvođenjem monumentalne opere Hektora Berlioza (1803-1869) dirigovao je Italijan Danijele Rustioni, a postavio ju je Francuz Kristof Onore.

Ulogu Kasandre i njenih senki je pevala Mari-Nikol Lemije iz Kanade, ulogu Hekube, kraljice Troje, pevala je Emili Sijera iz Čikaga, Dido je pevala Jekaterina Semenčuk iz Minska, Eneja je pevao Gregori Kunde iz Amerike, Merkura je pevao Endrju Hamilton iz Velike Britanije – da spomenemo samo nekoliko važnijih od 19 uloga.

Minhen je jedini grad u Nemačkoj u kome se ravno 2000 ljudi u jedno popodne u 17 časova okupe da odslušaju petipočasovnu operu.

I to ne Vagnera ili Štrausa, domaćih kompozitora-svetitelja ove kuće, već glomazno kompoziciono delo Hektora Berlioza.

Još od detinjstva je kompozitor bio očaran ”Enejidom” odnosno mitološkim karakterima, osećanjima i strastima epskih junaka.

Berliozov manir komponovanja odaje izvestan šematizam: njegov afinitet za tabloe, stojeće scene koje potiču iz dramaturgije Grand opéra Kerubinija ili delom iz reformisane opere Gluka i baletskih divertismana u 3. i 4. činu, odaju uticaj uzora Tragédie lyrique.

Figure kao takve nisu individualizovane, već su reprezentacije ideja ili nekakvog osećanja.

Berlioz im pridaje patetične rečitative a gotovo idealni primer je visoko dramatična uloga Kasandre.

Nasuprot tome su završne arije Didone – savršeni sublimni momenti.

Čitava partitura opere je strukturisana u 52 numere u tradicionalnim formama kao što su rečitativi, arije, dueti, kvinteti, septeti i finale.

Grand opéra je, da se podsetimo, oznaka žanra kao sinteze opera seria i opera buffa u vidu Tragédie lyrique.

Grand opéra ima pet činova i baletsku numeru.

Ona je do dvadesetih godina prošlog veka bila dominantna forma opere.

Berliozova dvodelna opera „Trojanci“, recimo to kao istorijski kuriozitet, najpre nije bila prihvaćena u Pariskoj operi, što je za Berlioza bio težak udarac.

Izvođenje oba dela svoje opere kompozitor nije doživeo.

Ova minhenska inscenacija je nekakvo kretanje klatna od ”filma u sandalama” do patetične melodrame.

U njoj se nudisti sunčaju na večnom suncu.

U tom vrtu na obali, za koji će se ubrzo ispostaviti da je vrt perverzne naslade, pre svega su muškarci akteri koji na projektovanom videu, u nekakvom grupnom ljubavnom aktu, iz nekakvog „gey-porno“ filma, svoj libido zadovoljavaju u ritmu i taktu laganog baleta, što je izvestan konzervativni deo publike iritiralo, te su glasni povici protesta na otvorenoj bini bili direktna reakcija.

Kartagina je u Onoreovoj viziji mesto hedonizma, mi bismo rekli odioznog razvrata i sodomističkog bluda, a Troja je za režisera metropola bogomoljačke revnosti, prepuna hodočasnika u sivim kapuljačama, koji svoje fantazije uznose u neku vrstu ”večnog” Rima.

Jasno je da dva grada nemaju ničeg zajedničkog i da je reč o ekstremnim kontrastima.

Dirigent Danijele Rustioni je bio nagrađen velikim i dugim aplauzom za svoj Grand Opera-Furor.

U njegovom dirigovanju nisu nedostajali ni tempi, ni kontrasti.

Među 19 solista je sijao američki tenor Gregori Kunde kao Enej, kanadska altistkinja Mari-Nikol Lemije kao Kasandra i beloruska mecosopranistkinja Jekaterina Semenčuk kao kraljica Dido.

U ostalim, manjim ulogama su solisti imali, manje-više, dobre nastupe.

Ukupno uzevši ovo je bilo naporno veče i za ansambl Bavarske opere i za publiku koja je vijana od opscenih pornografskih scena do najsublimnijih arija i čitavog spektra očaravajućih zvučnih boja Berliozove muzike.

Završni aplauz sa celokupnim ansamblom i horom i zastavom Ukrajine kao gestom empatije još jednom nas je podsetio da je u ”Trojancima” reč o ratu i žrtvama.

Kada je režiser i njegov tim izišao na scenu, bura protestnih ”buuuu” – povika nije jenjavala.

Ta osnovna ambivalentnost doživljaja prožima i potpisnikovo osećanje – radost što je prvi put uživo gledao/slušao tu ne tako često insceniranu kolosalnu Grand opéra Hektora Berlioza i bolnu averziju prema provokativnoj i plakativnoj skarednosti gej-pornografije pod plaštom umetnosti.

Potpisnik je dakako svestan da je ovakvom glomaznom delu teško udahnuti aktuelnost.

Režiser je nedvosmisleno pokazao svoje erotološke projekcije i preferencije nad fenomenom lepote.

Ali to više nema veze sa Berliozom i grand opéra, već duhom vremena u kome mi živimo.