Premijera filma “Toma” Dragana Bjelogrlića u Novom Sadu

Pevač koji se celog života “držao” onog saveta Mike Antića da život treba trošiti k’o veliku novčanicu, odjednom, a ne da se usitnjava. 

Pokazalo se, nakon večerašnje premijere u Novom Sadu u Areni Cineplex, da cela ekipa filma, od potpisnika scenarija Nikole Pejakovića, Dragana Bjelogrlića, Zorana Lisinca i Maje Todorović, do režije koju potpisuju Dragan Bjelogrlić i Zoran Lisinac, muziku koju je komponovao Željko Joksimović, do glumačke ekipe od kojih je njih četvoro već dobilo značajne nagrade (Car Konstantin Milanu Mariću za naslovnu ulogu), Carica Teodora Tamari Dragičević za ulogu Silvane Armenulić, te Sanja Marković i Andrija Kuzmanović za epizodne uloge), ništa u ovom filmu, takođe, nisu radili “na sitno”. 

Za čitaoce Danas-a, Milan Marić je večeras to i potvrdio, to da se sve “radilo iz stomaka”.

“Mi smo se bavili Tominom pričom iznutra. Nismo želeli da imitiramo. Hteli smo da izgradimo jednog živog čoveka što je bio najviše moj zadatak koji sam i sam sebi zadao. OK, Toma Zdravković je živ čovek, svi imaju neki stav o njemu, znali su ga ili slušali njegovu muziku u kafanama, mlađi sada slušaju njegove pesme. Zbog toga smo znali da imitacija u bilo kom smislu ne bi bila dobra. Probao sam da kroz neke zadatosti koje sam i prepoznao kod njega kao čoveka, utkam i malo svoje duše u to. Da bi on i na tom platnu bio živ, bio čovek a ne imitacija Tome Zdravkovića. Ovo je moj Toma. Svi smo ušli u neki rizik, u neku intuiciju,  pustili smo da “radimo stomakom”. Mnogo se stvari desilo spontano a da smo mi onda prepoznali da je to ono pravo”, izjavio je Milan Marić naglasivši da može i tako da se uradi film “da prvo pustite emociju, intuiciju i stomak da rade, a da racio ide za svim tim”. Za ovaj film se ispostavilo da je to bio pravi ključ, raditi baš tako, iz stomaka.

Potvrdila je to i glumica Tamara Dragičević koja je maestralno odglumila legendarnu Silvanu Armenulić ali se ona nije izdvojila od ostalih jer, u ovom se filmu niko nije izdvojio. Svi glumci su, što je u bilo kom filmskom ostvarenju gotovo nemoguće, bili maestralni. Ovakva sinergija među glumcima zaista je retka i to je ono što vam još više naprosto naliva emocije u već dovoljno duboku emotivnu priču, punu duha i duševne težine. A priča o Silvani i Tomi je priča o bezrezervnoj podršci koje tako malo danas ima među ljudima.

“Silvana je bila zaista posebna. Nisam puno znala o njoj pre a onda sam, naravno, zbog uloge počela da proučavam njen život i trudila se da proniknem u njenu dušu, u njen pogled, u pesmu. Čak i kada je pevala veselije pesme, u glasu joj se čula neka seta, imala je neku težinu u emociji, nešto slično što je imao i Toma.  Njih dvoje su nekako sve radili s dušom, a to se i nama desilo. Nekako je cela ekipa radila ovo s dušom. Valjda iz neke silne odgovornosti prema njima, svi smo radili i srcem i dušom. Ne dešava se to baš često”, rekla je Tamara Dragičević večeras u Novom Sadu.

Vidno zadovoljan, Dragan Bjelogrlić je, takođe, bio raspoložen za komentar filma.

“Obično se kod nas biografski filmovi prave o političarima ili istorijskim ličnostima, a ovo je priča o malom čoveku. I kao što sam u “Montevideu” pričao o malim ljudima na koje su mnogi zaboravili, tako sam i ovde želeo da ispričam priču o Tomi Zdravkoviću. Želeo sam time da ohrabrim i druge ljude da svojim ostvarenjima obrate pažnju na takve ličnosti koje su imale sebe i obeležili time vreme u kojem su živele. Juče sam čuo da se priprema i film o Džeju. Evo, u filmu smo izneli priču i o Silvani. Generalno, mislim da je baš to privilegija velikih nacija kada možete da pričate priče o malim ljudima, a ne samo o nekim ljudima koji su uticali na istorijske događaje”,  izjavio je Bjelogrlić.

Poslednji koncert u Jugoslaviji, Toma Zdravković je održao u Sarajevu, u Skenderiji, 1991. godine, gde je pevao sa Davorinom Popovićem i Kemalom Montenom “za sve ono čega nema i čega nikada više neće biti”. Kakva legendarna trojka, kakva scena,  kako umetnici i znaju i osećaju kada dolazi trenutak posle kojeg više ništa nije isto. 

Ovaj film je i velika priča o prijateljstvu, gotovo nestvarno ispričana u odnosu između doktora koji je lečioTomu Zdravkovića. Zaista predivno.

Publika je izlazila plačući, sa setnim osmehom. Ako se ceo kreativni tim tako “poklopio”, nema šanse da se ovaj film “ne poklopi” sa publikom. Ima mnogo razloga za to.

Treba li, kada je film sada ušao u bioscope, uopšte naglasiti da je večeras u Novom Sadu čak i kišica pomalo padala. Pesma Tome Zdravkovića “Kiša je padala” upravo je bila “uvodna” za spoznavanje ljubavi jednog bračnog para u filmu, kao i za rađanje prijateljstva između doktora i Tome. Tako je kišica stidljivo sačekala publiku na ulici, pa ko da se onda ne seti Tominih stihova iz te pesme “Ulica duga k’o moja tuga”…

Ovaj će se film mesecima prikazivati, ali ne treba čekati. Treba odmah, kako je Mika učio Tomu, uzeti krupnu stvar, a ne sitnice.