Foto: Miroslav Dragojević

Samardžić je preminuo nakon duge i teške bolesti. Poslednji put je viđen u javnosti početkom godine na Festivalu dokumentarnog filma u Beogradu kada je prikazan njegov film “Panta rei”. Ova tužna vest se munjevitom brzinom proširila celim regionom.

– Nažalost, izgubili smo još jednog velikog glumca naše kinematografije koji je uz Batu Živojinovića obeležio jednu epohu našeg filma i serija, kasnije kao reditelj, umetnički stvaralac. Jedino što nam je ostalo, a to nije malo, jeste njegovo delo koje je ostalo zabeleženo na filmskoj traci i serijama, tako da ćemo imati mogućnosti kroz uloge da ga se sećamo. Bio je odličan partner. Igrali smo u nekoliko serija, a poslednje što smo radili jeste „Policajac sa Petlovog brda“. Bio je izuzetno vredan čovek, vedroga duha, pun energije – izjavila je glumica Svetlana Bojković.

– Bio mi je jedan veliki prijatelj koji me je podržavao kada mi je bilo najteže. Mnogo mi je teško što je otišao tako veliki glumac: balkansko glumište je izgubilo nenadomestivog glumca. Ali kada izgubite nekog ko vam je prijatelj, onda je to druga priča. LJubiša je bio izuzetno mudar čovek i strpljiv sa svojim prijateljima i kolegama. Naučila sam kako da se ponašam u ovom poslu, zahvaljujući s njim. Poslednji put sam se čula sa njim pre nego što je otišao u bolnicu. Nisam htela da ga uznemiravam, jer sam znala da Mira to ne želi. I to je u redu. Tako bi trebalo da ostane. Kada je neko bolestan treba ga ostaviti sa svojom porodicom, a ne uznemiravati, izjavila je Neda Arnerić.

U karijeri dugoj skoro šezdeset godina i na prostoru jedne zemlje mnogo šire i veće od ove današnje nema značajnijeg priznanja koje nije poneo, a među najdražima mu je, po sopstvenim rečima, priznanje upravo te, sada nepostojeće zemlje – nagrada AVNOJ-a. Na početku ovogodišnjeg Festa, pripala mu je još jedna nagrada, kojom se možda na najbolji način ovoj glumačkoj veličini odužuje grad u kome je proveo veći deo životnog i radnog veka – dobio je Beogradskog pobednika za izuzetan doprinos filmskoj umetnosti.

A taj „doprinos“ otpočeo je početkom šezdesetih, kada je, posle malo igranja na sceni i to pod pokroviteljstvom slavnog Bojana Stupice, zauvek napustio daske koje život znače u korist pokretnih slika. I odmah, još ’62. „Prekobrojna“, partnerstvo sa Milenom Dravić koje će se ponoviti više od 20 puta i stvoriti posebnu filmsku simbiozu njih dvoje, i lik smušenog, nespretnog, ali šarmantnog i blagog dugonje (impresivna visina od metar devedeset osam takođe je znak njegove prepoznatljivosti) kakav će u različitim nijansama ponoviti još mnogo puta, bilo da su u pitanju komedije, ili ratni, partizanski filmovi. Igrao je u tek nekoliko serija iako se zbog njegove markantne pojave čini da ih je bilo mnogo više, a i one su ostale antologijske kako nas, s vremena na vreme, podseti javni servis – od „Dimitrija Tucovića“, preko „Vrućeg vetra“ pa do „Policajca sa Petlovog brda“.

Glumu je devedesetih upotpunio produkcijom – „Bulevar Revolucije“, „Ubistvo s predumišljajem“… a potom i režijom – „Nebeska udica“ i „Jesen stiže, dunjo moja“. Za ovo prvo osnovao je producentsku kuću Sinema dizjan sa sinom Draganom, koji je, nažalost, mlad preminuo. Osim njega, sa suprugom Mirom, u braku dugom pola veka, ima i ćerku Jovanu i četvoro unučadi Saru, Stefana, Ines i Martu, koja je u filmovima „Konji vrani“ i „Jesen stiže, Dunjo moja“ glumila uz dedu.

Ljubiša Samardžić rođen je 19. novembra 1936. u Skoplju, u rudarskoj porodici. Život u tom okruženju naučio ga je da siromaštvo nije najstrašnija stvar, ali i teškom i mukotrpnom radu, kako je pristupao i u svom pozivu dokazujući da je i gluma, doduše za one posvećene, rudarski posao.

Pogledajte šta je u poslednjem intervju za Danas u martu ove godine govorio poznati glumac.