Priče u koje su utkani ljudi od Triglava do Đevđelije 1Foto: Lična arhiva

„LJudi i brodovi“ su druga Lukovićeva knjiga u ediciji „Bokeljologija“ Knjižare „So“, čiji je vlasnik Nikola Malović. Ona sledi trag uspeha autorovog prvog naslova u ovoj ediciji „Pomorska lica Boke Kotorske“, zbog čega je i opština Herceg Novi „odrešila kesu“ finansirajući novu knjigu koja je nešto više od fotomonografije o znamenitim ljudima i brodovima Boke Kotorske u vremenu od druge polovine 19. veka do naših dana.

– More je za Boku njiva koju Bokelji obrađuju. NJihova veza sa svetom, izvor života. Bez mora ništa ne valja, a ljudi i brodovi su neodvojivi jedni od drugih. Svaki brod je živo biće. Kad se sagradi, njegovo porinuće slavi se kao rođenje deteta. Svaki brod ima svoj život – put i biografiju ispisanu u brodskom dnevniku, bez kog u slučaju pogibelji nema ni naplate osiguranja. Brod se ponaša kao čovek i kad je pod naporom, a i kraj im je sličan – brodovi idu na sečenje, dok samo oni sretniji odlaskom bivaju upisani u svesku pomorsku istoriju. Zato ova knjiga ima dve dimenzije iste priče i jednog živog organizma – kaže Siniša Luković, napominjući da u Muzeju nauke i tehnike prvi put učestvuje u predstavljanju neke svoje knjige van prostora Boke Kotorske.

„LJudi i brodovi“ su 14. naslov u „Bokeljologiji“ i sadrže po 12 priča o značajnim ljudima i brodovima u vodama čije su obale pesnici opevali kao „Nevestu Jadrana“. Značajni Bokeljci u Lukovićevoj knjizi su iz redova pravih pomoraca, pomorskih oficira, trgovaca i preduzetnika, među kojima ima i stranaca, a svi oni uticali su na modernu svetsku pomorsku istoriju i industriju.

Luković objašnjava za Danas da njegova istraživanja prevazilaze arhive čuvenog Pomorskog muzeja u Kotoru koji je prvenstveno fokusiran na dobro proučen rani i srednji vek i tek nešto relativno malo period kojim se on bavi.

– Iz mog ugla druga polovina 19. i celi 20. vek su već poodmakla prošlost, koju silom istorijskih okolnosti čine dva svetska rata i činjenica da je Boka Kotorska više od 100 godina bila deo Austrougarske imperije, zbog čega su se na njenoj teritoriji iz raznih razloga pojavile ličnosti koje su bile od značaja za svetsku istoriju. Dosta ljudi zna za kapetana Marka Martinovića koji je obučavao ruske boljare, kao i za admirale Zmajevića i Vojnovića, ali malo od njih zna da je u Boki Kotorskoj službovao i podmorički zanat izučio Karl Denic, koji je kasnije u Drugom svetskom ratu bio komandant svih nemačkih podmorničkih jedinica, pa potom komandant Nemačke ratne mornarice, da bi na kraju nasledio samog Adolfa Hitlera na mestu šefa Trećeg rajha u poslednjih desetak dana Drugog svetskog rata. To je čovek koji je zbog svoje podmorničke taktike i efikasnosti nemačkih podmornica u vođenju rata protiv Velike Britanije bio najveći strah Vinstona Čerčila. Ovde je bio i admiral Vilhelm Kanaris, kasnije u Drugom svetskom ratu šef Nemačke obaveštajne službe ABVER, kao i Martin Nimolar, navigacioni oficir na podmornici koja je u Prvom svetskom ratu potopila britanski bolnički brod „Britanik“ – „Titanikov“ brod „blizanac“. On je kasnije od vrlo dobrog karijernog pomorskog oficira postao pacifista i na kraju protestantski sveštenik. Bio je jedan od glavnih zagovornika mira i protivnik rata kao sredstva rešavanja sukoba među ljudima – nabraja Siniša Luković.

On ne želi da izostavi ni Georga fon Trapa, komandanta austrougarske podmorničke baze, za kog kaže da je bio najuspešniji austrougarski podmorničar u Prvom svetskom ratu, kasnije osnivač jednog od najpoznatijih dečijih horova Evrope, čovek prema čijem je životu i delu snimljen oskarima ovenčani film „Moje pesme moji snovi“.

Od domaćih legendi, prema njegovim rečima, nezaobilazan je don Niko Luković, jedan od najznačajnijih bokeljskih naučnih i kulturnih radnika kog su odlikovale tri države – Austrougarska monarhija, Kraljevina Jugoslavija i socijalistička Jugoslavija. Don Niko je, između ostalog, upamćen i po tome što je kao kotorski vodič grčkom magnatu Aristotelu Onazisu i njegovim gošćama – operskoj divi Mariji Kalas i supruzi američkog predsednika Frenklina Ruzvelta, na primedbu Eleonore Ruzvelt da ubrza priču jer je „vreme novac“ kratkim odgovorom: „Gospođo, ova katedrala Svetog Trifuna podignuta je 300 godina prije otkrića Amerike“, završio obilazak grada.

Siniša Luković napominje da mu je istraživanje novije pomorske prošlosti Boke Kotorske pomoglo i da razbije neke predrasude o Austrougarskoj, u čijem je sastavu Boka Kotorska bila 104 godine u kontinuitetu.

– To je bila multinacionalna država koja je svakom svom podaniku davala bukvalno jednaku šansu. Svako ko se dokazao dovoljno stručnim i, naravno, ako nije dovodio u pitanje lojalnost prema caru Franji Josifu, mogao je dogurati do vrlo visokog položaja. Najveći austrougarski vojskovođa ikad bio Srbin, feldmaršal Svetozar Borojević, što dovoljno govori. Komandant Austrougarske ratne mornarice bio je admiral Maksimilijan NJegovan – Hrvat. Admiral Dragutin Prica, takođe Srbin, svojevremeno je bio čak jedno vreme lični ađutant Franca Jozefa, a kasnije i jugoslovenskog kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića. Ni kapetana Miroslava Štumbergera nije sprečilo to što je Slovenac da ostvari karijeru vojnopomorskog oficira, hidropilota podmorničara. A sve to o čemu ja ovde pišem dio je naše zajedničke kulturološke, tehničke, istorijske i vojnopomorske baštine. U sve ove priče na ovaj ili onaj način utkani su ljudi od Triglava do Đevđelije i to je sve na neki način naše – jugoslovensko nasleđe – ističe Siniša Luković.

Savremeni pomorci

– Svaka stara porodica u Boki ima u ovom trenutku nekog u familiji ko plovi po svetskim morima. Nažalost, zvanične evidencije o tačnom broju pomoraca koji su u ovom momentu aktivni i plove ne vodi niko od državnih organa. Do tog broja se manje-više precizno dolazi na osnovu podataka kojima barataju agencije za ukrcaj pomoraca i pomorski trening centri. Mi govorimo o nekih otprilike 7.000 aktivnih pomoraca u Crnoj Gori, od kojih je sigurno 5.000 iz Boke. Tih sedam hiljada ljudi godišnje zaradi i u Crnu Goru unese između 250 i 300 miliona evra čistog novca radeći većinom za strane poslodavce, jer u Crnoj Gori ne postoje kompanije za plovidbu. Oni su vrlo afirmisani jer im strani poslodavci poveravaju svoje megakontejnerske brodove koji zajedno sa teretom vrede više od milijardu dolara – objašnjava Siniša Luković današnju pomorsku sliku u Boki Kotorskoj.

Pomorski inženjer, novinar, istraživač

Sa diplomom pomorskog inženjera Više pomorske škole u Kotoru, u kome je i rođen 1976. u porodici sa pomorskom tradicijom i iskustvom rada u Vojnom arsenalu, Siniša Luković već 22 godine bavi se dnevnim novinarstvom. U Tivtu, gde sad živi, završio je i Fakultet za mediteranske poslovne studije. Radi u podgoričkom dnevniku Vijesti i saradnik je više redakcija na prostoru bivše SFR Jugoslavije. Kaže da mu novinarski posao više ne čini zadovoljstvo, ali da mu je ipak od velike pomoći u proučavanju pomorske prošlosti Boke, u čemu se rukovodi pravilima istraživačkog novinarstva. Novinarski posao mu mu „otvara vrata“ i tamo gde inače ne stigao baš lako, kao što su čuveni strani brodovi i podmornice. „Moje knjige nisu istoriografija, već neka vrsta popularne istoriografije utemeljene u činjenicama i istoriji, ali sa elementima dramatike i dinamike u priči“, kaže Siniša Luković.

Knjižara „So“

Knjižara „So“ otvorena je pre 15 godina na glavnom gradskom trgu u Herceg Novom. Prema rečima vlasnika, ime duguje istorijskoj činjenici da je ovo pomorsko mesto osnovano 1382. zbog trgovine solju i duhovnoj mudrosti da je „knjiga uvek so“. Ova knjižara objavljuje isključivo naslove sa morskom, pomorskom i bokokotorskom tematikom, a njena izdanja u Beogradu mogu se pronaći i konceptualno „sestrinskoj“ knjižari „Zlatno runo“ Snežane Ranković kod Ateljea 212.