Odavno nisam video nešto lepo. Ni ovde ni tamo. Mislim na prizore, jer ljudi oko nas su nam lepi onoliko koliko ih volimo. Ovde je pre svega reč o vizuelnim doživljajima koje primećujemo tek u onim zaludnim šetnjama ulicama grada sa rukama u džepovima, kada nismo slepi od žurbe. Tada po asfaltu tražim mrve od kojih sklapam velelepne prizore. Lažem sam sebe, pa se ne ljutim. Međutim, kad otvorim blendu sve što vidim su permanentne promene „nemuštih graditelja“ i shvatam da se ne radi o tome da se ovaj svet (vilag) napravi boljim, po meri čoveka, već da se postojeće stanje promeni kako bi bilo po meri trenutka i guzice „investitora“ – namerno ne citiram već se prisećam časova marksizma. Možda su generacije naših roditelja bile ratna siročad, ali mi smo danas siročići mena i promena. Sve bi bilo u redu da sužnji ne kukaju: „Ukusa, gospodaru, dobrog ukusa nam dajte!“ Ali, gospodar ne čuje od zaglušujuće buke promena, jer nema tihih promena sve su gromoglasne – sukob je to onog što je bilo pre i onog što dolazi posle, a između je buka i prašina.
„To je moj najveći problem“, rekao mi je prijatelj (barat) koga dugo nisam video na moju prigodnu opasku da se ama baš ništa nije promenio. Iscedio je to iz sebe sa ljutinom i nastavio uzbrdo vukljajući višekratno korišćene plastične kese sa bakalukom. Ostao je isti dok se oko njega sve pretumbalo. Mislio je da je tako najbolje za njega i njegove, pa gaca po suvom blatu dok preskače raskopane ulice i utabane potleuše. Jedva čekam da ga opet vidim. Da saznam iz prve ruke dokle je stigao. Njemu je najlakše jer on zna gde je pogrešio i to ne želi da promeni usred svog života, a oni mnogobrojni koji ne primećuju – kukala im majka. Oni su u većini, pa svoju indiferentnost kriju jedan iza drugoga.
Svaki put kad odavde skoknem tamo osuđen sam na „novonastalu situaciju“, jer ma koliko dug ili kratak moj boravak tamo ili ovde bio promene mi rade iza leđa. Svaki moj izostanak obeležen je promenama, koje posle moram da „knjižim“ u glavi. Ne sećam se kad sam poslednji put bio na istom mestu, ono s kupanjem u istoj reci nešto je drugo. Blago onima koji nigde ne idu. Njima su suženi prizori promena, svedeni na nekoliko ulica i uglova posmatranja i zato ih ne boli glava, ali oni ne znaju šta će sa rukama. Mlataraju njima bilo da su prazne ili pune, ne znajući da je rukama mesto u džepovima (zsebek), barem kad je čovek na ulici. Ruke u džepovima su balans čovečijem telu na Zemlji. U kosmosu je drugačije, tamo je sve drugačije. I tamo se dešavaju promene, ali dugo putuju do posmatrača.
Onaj prijatelj, koji je ostao isti posle tolikih godina, koji nije osedeo i namunjio šlauf od sala iznad kaiša pantalona, taj prijatelj je isti ja – sinu mi kroz nos. Ne ličimo uopšte, ali on je ja i bilo ko ko mrve prizora skuplja u šaku i nosa ih okolo dok im ne nađe pogodno mesto i svrhu. I biće dobro i u redu dok nas je takvih. I zbog nas i zbog prizora, jer koliko je tek njima teško s nama ovakvima i njima onakvima.