Prošlost je strana zemlja: O knjizi Elisabet Ladenson „Dirt for Art’s Sake. Books on Trial from Madame Bovary to Lolita“

Elizabet Ladenson je profesorka francuske i uporedne književnosti na Univerzitetu Kolumbija.

U ovoj knjizi piše o sudskim progonima sedam knjiga.

To su: „Gospođa Bovari“, „Cveće zla“, „Uliks“, „Vrelo usamljenosti“, „Ljubavnik ledi Četerli“, „Rakova obratnica“ i „Lolita“.

Pokazujući široku erudiciju, piše i o mnogim autorima, knjigama i izdavačima koji su povezani s njima.

Od ovih knjiga danas nije poznato jedino „Vrelo usamljenosti“, roman engleske autorke Redklif Hol.

Objavljen je 1928. godine (iste godine kada „Ljubavnik ledi Četerli“) i opisuje ljubav između dve junakinje.

Ta tema je bila kobna po roman, pa dvadeset godina nije bio ponovo objavljen.

Nije mu pomogla činjenica da ne postoje rečenice koje su eksplicitnije od: „I te noći nisu bile razdvojene.“

Ovo su najpoznatiji, ali ne i jedini primeri.

Recimo, u Francuskoj se tokom XIX veka čak dvadeset šest knjiga našlo pred sudom.

Naslov ove književnoistorijske studije je igra rečima.

Parola art for art’s sake, „umetnost radi umetnosti“, parola koju su neki pisci koristili kao odbranu, promenjena je u dirt for art’s sake, a te reči su koristili tužioci.

Ladenson kaže da je izabrala naslov zato što on „sažima konflikt: koncept art for art’s sake smatra da moralnost nije poenta, a formula dirt for art’s sake implicira da je nemoralnost poenta.“

Koristeći odlomke iz pomenutih knjiga, sudske zapise, izjave i pisma drugih književnika, kao i novinske tekstove, autorka se ne bavi samo sudskim procesima, već i društvenim kontekstom.

Takođe, prati promenljive sudbine optuženih knjiga: osuđene jedne decenije, oslobođene naredne.

Ili kasnije.

Da li je Ladenson dobro obradila ovu temu?

Da, ali lako je mogla da napiše bolju studiju.

Više je išla u širinu nego u dubinu.

Mahom je analizirala i upoređivala ova dela, pružila mnogobrojne informacije, ali nije odatle krenula ka principijelnoj raspravi o cenzuri i standardima.

To je čudna odluka pošto je imala rečit i, bojim se, obiman materijal.

Svejedno, ovo je dovoljno dobra i zanimljiva knjiga o važnoj temi.

Govori o napadima Velikog brata, koji bi hteo da u naše ime odluči šta smemo da čitamo.

A to što ne smemo najčešće je povezano s ljudskim telom.

Šta spaja ovih sedam dela?

Sva su bila optužena za „opscenost“.

Tako studija govori i o licemerju.

Nisam primetio da je neka knjiga bila zabranjena zato što ima previše ubistava.

Odrubljene glave?

Opisi srednjovekovnih mučenja?

Može.

Ali kada dvoje ljudi vode ljubav, pa još ako su istog pola, to je tobože duboko nemoralno, te moramo da zaštitimo decu.

Knjiga govori i o ogromnim društvenim promenama.

Podsetila me je na reči engleskog pisca L.P. Hartlija: „Prošlost je strana zemlja; tamo se ljudi ponašaju drugačije.“

Pre manje od dva veka Floberov advokat je smišljao argumente za suđenje, zato što je njegov klijent pisao o preljubi.

Pre manje od jednog veka zlosrećni britanski knjižar je morao da plati kaznu zato što je „Lolitu“ pokušao da ispod tezge proda policajcu u civilu.

A sada?

Ladenson kaže: „’Gospođa Bovari’, ‘Cveće zla’, ‘Uliks’ i ‘Lolita’ su danas visoko na listi obavezne literature.“

Lorensovo delo je osnova za seriju BBC-a, „Vrelo usamljenosti“ je „temelj literature o homoseksualcima“, a „’Fani Hil’ je erotski klasik“.

Dodaću da bi tužioci, a verovatno i pisci, bili zabezeknuti da su znali da će klatno otići u suprotan ekstrem.

Anatomski opisi seksa i psovke spadaju poslednjih decenija među najotužnije metode za privlačenje pažnje.

Ne kažem ovo iz puritanskih već iz estetskih razloga.

Nešto treba ostaviti između redova.

Bar nešto.

Nisam začuđen što postoji godišnja nagrada za najgori opis seksa u beletristici.

Neki ovenčani pasusi zvuče kao da su parodija.

Ali nisu.

Studija me je navela da se upitam da li ima nečeg dobrog u procesima i zabranama?

Da.

Brat jeste velik, ali je i glup.

Ne shvata da će uvek postići suprotan efekat od onog koji je planirao.

To je jedna od glavnih ideja ove knjige.

„Gospođa Bovari“ je Floberova prva objavljena knjiga i pre suđenja je retko ko znao za njega.

A posle?

„Svi su pročitali ili čitaju ili žele da pročitaju moju knjigu.“

Šoderlo de Laklo, autor „Opasnih veza“ (o kojima Ladenson, začudo, ne piše), nazvan je zbog tog romana „najpokvarenijim čovekom veka“, a delo je kasnije zabranjeno; istovremeno, jedna gospođa mu je napisala: „Ceo Pariz žuri da vas čita.“

Zahvaljujući „Loliti“, Nabokov je zaradio dovoljno da napusti profesuru i posveti se pisanju.

Obrazac se nastavlja.

Poslednjih godina osilili su se desničari u SAD, pa su uspeli da iz škola i biblioteka izbace čak desetak hiljada knjiga, pošto one govore o „užasnim“ temama kao što su rasa, pol i seksualna orijentacija.

Međutim, neke od tih knjiga su potom zabeležile veću prodaju, a osnovane su mnogobrojne organizacije koje ih promovišu.

Neke stvari se, ipak, ne menjaju.