Prvaci sveta

Ko je ono, beše, ciknuo kao Damjanova guja kad sam pokušao da objasnim zašto ne volim „Bijelo dugme“. Kad su mi rekli da nije sve tako kako izgleda, da nije Bregović taj koji je pustio duha koji se zove turbo-folk u aranžerske zahvate koji se zovu rokenrol?
A šta drugo može da bidne: dok su nesrećni rokeri vozikali polovne „pežoe“, on je svog „jaguara“ parkirao ispred kasarne (da ne bude zabune: u kojoj je služio vojsku) pored komandantovog „stojadina“; dok su se ovi natecali ko će imati više „nepodobnih“ pesama, on je išao na radne akcije; dok se u prašnjavim podrumima stvarao jugo-rok, on je snimanje svake ploče počinjao kupovinom prvih pet sa engleske liste. Mislim, braću Bajić i svu onu ostalu narodnjačku bratiju već je imao, pa je sve samo valjalo pomešati kako valja.
A on ume da meša.
Mislili smo da je sve gotovo, kad je počelo ponovo: „Bijelo dugme“ reunion. To sve ni na šta nije ličilo ali – ništa zato. Sve je ionako bila samo mala šala. Već je na vidiku bio „Orkestar za svadbe i sahrane“.
Šta je od to dvoje bilo u Guči – ne znam. Ali, eto njih na glamuroznom, velikom, veličanstvenom (toliko čak da ga prenosi prvi program državne, pardon javne, televizije) koncertu.
Najzad je sve na svom mestu. Svako je tamo gde i pripada, ima publiku koja mu i pripada, i sve je lepo, divno i krasno. „Neka cveta hiljadu cvetova“. Tako je i procvetalo: „Hop, cup, poskočiću; drugu curu poljubiću“, ali sada baš onako kako treba: uz trubače, jagnjetinu i prasetinu, rakiju nego šta, pivo za siromašne.
Tako treba – poručio nam onaj još onomad.
PS: nisam apriori protiv Guče (pre nekoliko godina sam slušao Bobana Markovića i sina, i mislim da bi svaki Njuport festival zaplakao za njim) ali mi smo prvaci sveta u disciplini „kako sjebati ono što se sjebati ne može“.