Radio kreira kulturnu vertikalu

Za Danas novi direktor RB govori o planovima za modernizaciju, odnosu prema novim popularnim formatima, ali i receptu za uspeh medija koji su mnogi odavno videli u muzeju… Pre RB, Milivoje Mihajlović radio je kao dopisnik agencije Tanjug sa Kosmeta i Radio-televizije Beograd, kao i BBC-a na srpskom jeziku. Osnovao je Medija centar u Prištini…

* Kakav je osećaj vratiti se u novinarstvo „s ove strane“ u datim društvenim okolnostima i medijskoj slici kakva jeste?

– Osećaj je dobar. To je isti posao. Za mene je značajno to što sam se vratio u kuću u kojoj sam počeo da radim '87. Emocije su pomešane – s jedne strane vraćate se profesiji, s druge, vidite da su i profesija i medijski sistem ugušeni, kuće imaju bezbroj naizgled sitnih problema, ali na širem planu ti problemi uopšte nisu mali. Tehnološka zaostalost ne može da se zanemari u poređenju sa srodnim medijima u svetu. Ali, sve su to novi izazovi…

* Do pre nekoliko godina verovali smo da je radio „odsvirao svoje“, ali sada se čini da se u medijskom prostoru za njega otvaraju neka nova vrata?

– Radio je preživeo najteži udar – pojavu televizije. I tada je govoreno kako je budućnost radija u muzeju. Ima radio svojih prednosti kao što su brzina, daleko jeftinija produkcija od televizijske. Novi formati, novi mediji, a tu pre svega mislim na internet, mogu samo da koriste razvoju radija. Kada govorimo o RB, tehnološka zaostalost je strahovita, emituje se 72 sata programa dnevno, na tri kanala s tim što su drugi i treći na istom talasu. Ipak, prednosti su što on nema konkurenciju na informativnom planu. Niko ne radi info program kao RB, već imaju samo kratke vesti i to uglavnom agencijske, a i toga je sve manje pa radio postaje džuboks. RB ima raznovrstan program koji bi trebalo da bude zastupljen u javnom servisu – servisne informacije, kvalitetan program i muzika, bez kiča i šunda. Najvrednije u radiju je nasleđe, ljudi koji su kvalifikovani i imaju iskustvo. Radio treba otvoriti za sve, ali nikada niko nije napravio radio koji slušaju svi. Sada postoji mogućnost da se radio formatira i usmeri ka određenim grupama slušalaca. U tome vidim da radio nije stvar prošlosti već budućnosti. U SAD nacionalni radio iz godine u godinu beleži sve veću slušanost, slično je sa BBC-jem i radijima u Francuskoj.

* Kako ćete se snaći u uslovima u kojima je merna jedinica uspeha – desetine hiljada sati neprekidne muzike?

– Ne bih se ja borio protiv toga. Javni servis je između čekića i nakovnja. Ima obavezu da informiše ljude, da neguje kulturu i jezik, da čuva tradiciju. S druge strane, nema obavezu da uđe u trku za rejting sa ostalim radio-stanicama. Ipak, ako pogledamo, imate javnu ulogu, a nemate rejting, onda ni ta uloga nije kompletna. Ne treba se obazirati na to da stanice postaju džuboks, radio-kompjuteri, od muzike se pušta ma šta bilo, a lista je kreirana prema istraživanju šta bi ljudi u Srbiji voleli da slušaju… To je jedna vrsta biznisa koji donosi neki profit, iako ni približno kao televizija, ali i to već izlazi iz mode. „Dvestadvojka“ je imala emisiju pre neki dan u kojoj je bilo više od 1.300 SMS poruka i to je rekord, to se ne dešava svima. To znači da RB postoji u značajnoj meri. Šteta je što se niko ne bavi ispitivanjem slušanosti na dnevnom, već se to radi samo na mesečnom nivou. Kako bilo, ne treba organizovati borbu protiv nečega što je stvar trenutne mode. Nigde u svetu se to nije održalo. Radio ima i tu prednost što vas, za razliku od drugih medija, ne vezuje, već ste slobodni da radite šta god ste radili – dok slušate.

* Interesantna je rasprava potekla pre više decenija u ovoj kući, a to je, da li treba puštati narodu ono što narod želi da sluša ili mu ipak nešto treba i „nametnuti“…

– Pod ovim krovom snimana je narodna, pop, džez muzika… orkestri i velikani koji su obeležili muzičku scenu na balkanskim prostorima nisu imali potrebu da podilaze publici. Publika je ta koja je svoj ukus gradila slušajući RB. Kao dete slušao sam Radio Luksemburg i i danas me ta muzika drži i rado je slušam. Radio bi trebalo da bude platforma na kojoj će umetnost da živi. Specifična je njegova obrazovna uloga, nisu to samo edukativne emisije. Ako imate kvalitetnu muziku bez kiča, šunda i prostakluka, imate i medij koji uživa poverenje velikog dela publike. Kaže se „Kakav narod – takav i radio“, a to apsolutno nije tačno. Radio nije samo hroničar već ima snažan uticaj na kreiranje vizure i kulturne vertikale. RB ne podilazi ukusu slušalaca, ali otvara programe za javljanje gde je moguće iskazati mišljenje ili predlog. To je svakako rizik jer može da bude zloupotrebljeno za izazivanje kontraefekta…

* Skloni smo da kritikujemo rijaliti programe, da (na socijalnim mrežama) vapimo za kulturom, ali čak i besplatni umetnički, kulturni programi ostaju bez publike… Zašto?

– Rijaliti postoje i treba ih preživeti. Rejtinzi na televizijama govore da takav program ima svoje gledaoce. Srbija se nalazi u komplikovanom trenutku u kojem mnogo ljudi nema posao, tragovi tranzicije, ratova, ekonomskih blokada su snažni, iako golim okom nevidljivi. Ovo je država u kojoj iz velikog broja gradova stižu zahtevi za isključenje sa centralnog grejanja, porodice vraćaju bake i deke iz staračkih domova kako bi svi zajedno živeli od te jedne penzije. Nije onda čudo što su prikovani za TV. Rijaliti je incident, ipak. Nije to Srbija. Možda je to neka vrsta kompenzacije. To jeste banalna stvar, ali banalnim stvarima treba ozbiljna analiza. Rijaliti su bili popularni i u Nemačkoj i drugim mnogo bogatijim zemljama Zapadne Evrope pa su preživeli. I Srbija će se zasititi. A i naš mentalitet – srpski, grčki, bugarski, makedonski… voli da viri u tuđu privatnost…

Radio preko interneta

– Planiramo da stvorimo nekoliko live streaming radija. Jedan bi bio radio narodne muzike, drugi popularne, zatim 24 sata klasike, pa džez i bluz. Tu bi se našao i dečji radio. Dramski program se ne bi samo „vrteo“ već bi slušaoci imali mogućnost da sami biraju šta žele da slušaju. To je skup i dugotrajan proces, ali bi uskoro trebalo da počne da se realizuje. U Srbiji više od milion i po ljudi sluša radio preko interneta, sve je manje onih koji se oslanjaju na klasične radio-aparate. Određeni broj slušalaca sluša radio u određeno vreme, recimo, dok vozi automobil. To su nove šanse Radio Beograda da sa ovakvom infrastrukturom započne novi život – najavljuje Mihajlović.

Blago Hilandarske 2

Milivoje Mihajlović ističe da čuvena zgrada Radio Beograda u Hilandarskoj, osim što je jedan od najvećih gradskih repera kulturnog života, u arhivi ima 1.750 dečjih drama i 5.200 drama za odrasle. Govorni arhiv ima Apolinera, Jesenjina, Tolstoja… glasove mnogih koji su obeležili kulturu i politiku veka za nama. Postoji 22.850 traka od po sat vremena ozbiljne muzike, raritetni snimci od cara Franca Jozefa, Šopenove serenade snimljene 1889… iako nema mnogo prilike da sve ovo čuje u programu, tek u retkim prilikama.

Radio treba otvoriti za sve, ali nikada niko nije napravio radio koji slušaju svi. Sada postoji mogućnost da se radio formatira i usmeri ka određenim grupama slušalaca