Reditelj koji je podržao Mila Đukanovića: Ko je Veljko Bulajić, istorijska ličnost svetskog i YU filma?

Sve to objedinjuje lik i delo pomenutog reditelja, jugoslovenskog, crnogorskog, hrvatskog – Veljka Bulajića, koji je ovih dana, netom pred izbornu ćutnju, a uoči drugog kruga predsedničkih izbora u Crnoj Gori svoju podršku dao Milu Đukanoviću, objasnivši da je reč o istorijskoj ličnosti čiji je doprinos nezavisnoj Crnoj Gori nemerljiv.

I šta god mislili o tome, pogotovo pristalice Đukanovićevog mlađanog protivnika Milatovića, kao i svi oni koji „tek“ smatraju da je višedecenijska Đukanovićeva vladavina neprilična zemlji koja pretenduje da bude demokratska, sa uvažavanjem treba uzeti Bulajićevu ocenu da je u pitanju istorijska ličnost.

„It takes one to know one“, rekli bi Englezi.

I sam učesnik i svedok tektonskih promena koje su se odvijale na ovom tlu – u gotovo čitavom veku, Bulajić više nego neko drugi ima pravo na takvu procenu.

Rođen u Vilusima kraj Nikšića 22. marta 1928, napunivši, dakle, 95 godina pre nedelju dana, Veljko se sa 13 godina priključio partizanima u Drugom svetskom ratu.

On i oba njegova starija brata bili su ranjeni u borbama i u jednom trenutku čitava porodica bila je zarobljena u italijanskom fašističkom koncentracionom logoru.

Dvojica preživele braće – Veljko i Stevan, kasnije će pisati scenarije za „Kozaru“ i „Bitku na Neretvi“. Srednju školu završio je u Sarajevu, a većinu života radeći proveo je u Zagrebu snimajući neke od najpoznatijih partizanskih filmova.

Njegov debitantski igrani film, „Vlak bez voznog reda“ (1959), ticao se velike poratne teme – kolonizacije i bio je ovenčan pulskom Zlatnom arenom.

Kad se zna da je on autor i „Kozare“, „Bitke na Neretvi“, „Velikog transporta“… postaje jasno zašto je on i reditelj četiri najgledanija jugoslovenska filma svih vremena i zašto su njegovi filmovi dostigli pola milijarde gledalaca širom sveta. „Bio sam i ostao u potpunosti režimski reditelj.

Iza mene i mojih filmova je stajao lično maršal Tito, svaki moj film je koštao koliko i 17 jugoslovenskih filmova. I te kako sam bio privilegovan i time se ponosim jer sam svojoj domovini Jugoslaviji i svom narodu donosio ugled i novac“, rekao je 2010. o svojoj poziciji državnog reditelja.