Foto: Milica Mrvić„Fotografije Milice Mrvić pripadaju takozvanoj ‘staged’ fotografiji ili, kako je najčešće prevodimo, ‘režiranoj’ fotografiji. Pažljivo i do detalja izrađena koreografija, precizno izvedeni performativni elementi stvaraju jedinstvenu artificijalnost i izvesnu dozu fantazije koja nas pre stimuliše na preispitivanje nego na čitanje“, kaže Ivan Manojlović, kustos izložbe koja se, inače, zove “Za uspomenu i dugo sećanje”.
On podseća da se fotografisanje portreta oduvek smatralo aktom izvesne agresije, kao i da se među nekim narodima verovalo i o oduzimanju dela integriteta portretisanih.
„Za razliku od engleskog jezika gde je ta agresija naglašena (shot, capture, taking, snatching…), u našem jeziku portretisanje uvek deluje kao gradnja (bliže reči bildung u nemačkom jeziku), pa zato govorimo o ‘pravljenju’ ili ‘izradi’ portreta“, skreće pažnju Manojlović.
Upravo je „pravljenje“, sam „proces“ nastanka fotografija, kako ističe Milica Mrvić za Danas, ključni za njen rad.
– Proces nastanka portreta je sastavni deo i zapravo srž finalne fotografije. U tom procesu zajedno sa mnom aktivno učestvuju svi akteri portreta, ili u nekim situacijama njihovi predstavnici (mama ili tata porodice, prijatelj koji okuplja svoju ekipu…). On počinje od želje za, kako ih nazivam, Fanki portretom (Funky portraits). Potom se kroz razgovor upoznajem sa osobama i njihovim životnim pričama, željama, nadama, odnosima i ritualima koji njihove porodične ili prijateljske odnose oplemenjuju i povezuju – objašnjava Milica.
Prema njenim rečima, taj deo razmene kroz razgovor je za nju izuzetno važan.
– Kako bih ja kao autor portreta saznala šta je to posebno u odnosu jedne porodice ili grupe prijatelja, oni sami prvo moraju da osveste lepote i nijanse svog odnosa, popričaju i slože se o njima, a potom ih verbalizuju i prenesu kako bih ih i ja razumela i osetila. Nakon toga sledi moja interpretacija ovih priča, razrada “scenarija” fotografije, skice, priprema i sam događaj fotografisanja. Svaki od ovih delova procesa je u bliskoj saradnji i dogovoru sa naručiocima i akterima portreta – naglašava Milica.
Ona dodaje da režirani aspekt ovih fotografija doprinosi njihovoj slojevitosti, a da privilegiju razumevanja baš svakog detalja na slici ipak imaju samo njeni akteri.
– Režirani aspekt Fanki portreta, unapred dodeljene uloge i mesta u kompoziciji su uvek u svrsi priče koju zajedno sa akterima želim da ispričam. Sve fotografije su pune detalja i simbola, ličnih predmeta, važnih lokacija, gestova aktera koji su pažljivo izrežirani i postavljeni tako da daju slojevitost čitanja sceni. Ove fotografije uvek više govore onima koji razumeju sve njene sitnice i detalje, a to su najpre sami junaci Fanki portreta, ali se nadam da i ostalim posmatračima prenose radost življenja koju prepoznaju i sa kojom mogu da se i sami identifikuju – smatra Milica.
Upitana šta je nju potaklo da nazove izložbu “Za uspomenu i dugo sećanje” odgovara da je naslov inspirisan posvetama i inskripcijama na starim crno-belim fotografijama.
– Verujem da su one sastavni deo svačijih porodičnih albuma ili kutija dragocenosti i uspomena. Tada su ljudi isto odlazili kod fotografa da ih ”ovekoveči”, da zabeleži određene osobe u određenom vremenu, često zajedno, porodično, kako bismo ih kroz te fotografije upamtili i sačuvali sećanje na njih i vreme provedeno sa njima. Moje fotografije iz projekta Fanki portreti imaju istu ideju i cilj, samo se postupak razlikuje. Uključuje aktivno učesnike fotografije u kreiranju ovakvih portreta, i smešta ih u njima važne i autentične ambijente, za razliku od studija ili aranžiranih nepostojećih ambijenata.
Na opasku da su portretisani izrazito dobro raspoloženi, da fotografije imaju jarki kolorit i da u njima često figuriraju slatkiši, Milica uzvraća da ona Fanki portrete i vidi kao živu proslavu, žurku, priređenu u čast svim lepim stvarima koje jedan odnos bliskih ljudi čini posebnim i jedinstvenim.
– Svaka fotografija je priča za sebe, baš kao što su i životi ljudi na njima. Na neki način mislim, ili se nadam, da kroz ovakve portrete negujemo svoje odnose i stavljamo do znanja svojim najbližima koliko su nam važni, a da se pri tome i dobro zabavljamo, praveći nove uspomene, prepričavanjem i tumačenjem starih – zaključuje Milica Mrvić.
Njena izložba u Galeriji Artget Kulturnog centra Beograda biće dostupna publici do 24. februara.
Moja porodica i moji prijatelji
Da li biste izdvojili neki od radova koji sumira vaš koncept fotografije?
– Svaka od fotografija je imala jako zanimljiv proces nastanka, i kroz svaki od tih postupaka i procesa sam dosta naučila. O ljudima, o ljubavi, prijateljstvu, o komunikaciji. Ako bih morala da izdvojim neke od fotografija, onda bi to definitivno bile fotografije sa mojom porodicom i mojim prijateljima, pošto su mi one i intimno važne i drage i sadrže naše lične priče i anegdote utkane u svaku od njih.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
