Režiseri filma „Nedodirljivi“ govore o svom novom ostvarenju „Neobični“

Posebno partnerstvo za posebne ličnosti.

Kako je nastao ovaj film? 

Erik Toledano: Film NEOBIČNI je plod dvadesetogodišnjeg truda. Godine 1994. bili smo redari na letnjem kampu i ja sam morao da dobijem diplomu da bih postao reditelj (BAFD). Tu sam upoznao Stefana Benamua, osnivača asocijacije „Tišina Pravičnih (Le Silence des Justes)“, koja brine o autističnoj deci, adolescentima i njihovoj integraciji u društvo. Izgubili smo kontakt. Nakon nekog vremena je primio autističnog člana moje porodice pod svoje okrilje. Jednog dana Olivije i ja smo odlučili da posetimo kamp koji on vodi u brdima. Impresionirala nas je energija i humanost kojom odišu Stefan i njegov tim. Hemija koja postoji između te dece i njihovih negovatelja nas je oduševila.

Olivije Nakač: Malo kasnije, Stefanu je bio potreban šestominutni film da predstavi svoje udruženje. Nadao se da će skupiti sredstva jer je imao problema sa nabavkom potrebnih pomagala. Tako da smo uzeli našu malu kameru i krenuli u Sen Deni, na isto mesto na kojem ćemo dvadeset godina kasnije snimati film NEOBIČNI. Upoznali smo mladog nastavnika Dauda Tatua koji je takođe radio sa autističnom decom. I ponovo je ovo novo iskustvo ostalo duboko urezano u našim sećanjima…

Erik Toledano:  Već smo pomislili, kakav neverovatan kontekst za pričanje priče i snimanje filma. Ali tek smo počinjali i skromno smo smatrali da još uvek nemamo sredstva da se pozabavimo ovom temom. Jednostavno nismo bili spremni. To nas nije sprečilo u tome da ostanemo bliski sa ovim ljudima koji su nam se jako dopadali i koji su nam bili prijatelji. Pre četiri godine, Canal+ nam je dao potpunu slobodu za materijal od 26 minuta. Mi smo, naravno, izabrali da predstavimo njihove karijere i ono čime se bave u dokumentarcu pod nazivom TREBALO BI SNIMITI FILM O…

Olivije Nakač: … dokumentarac o Stefanu i Daudu koji su u međuvremenu postali direktori udruženja „Le Relais IDF“. Ova organizacija brine o autističnim mladim ljudima, ali se takođe zalaže za društvenu i profesionalnu integraciju mladih iz siromašnih sredina. Istina je da se ideja da se ovaj film snimi pominjala nakon svakog našeg igranog filma. Dobijala je na snazi, a kontakt koji smo održavali sa dva udruženja od 2000. godine definitivno je izoštrio naše razumevanje za hendikepirane i doprineo stvaranju filma kao što je NEDODIRLJIVI (The Intouchables) .

NEOBIČNI je verovatno sažetak svih opsesija koje se provlače kroz naše filmove: grupa koja nešto radi, kao u SAMBI i partnerstva kao u NEDODIRLJIVIMA i HAJDE DA BUDEMO PRIJATELJI.

Erik Toledano: Naši filmovi uvek govore o neverovatnim susretima. Ovaj je imao posebnu dimenziju: kako ljudi koji malo komuniciraju ili ne komuniciraju uopšte mogu da nateraju takozvane „normalne“ ljude koji u našem društvu više ne komuniciraju da komuniciraju. U ovim udruženjima postoji harmonija i mešavina kultura, religija, identiteta i neobičnih prošlosti koja bi trebalo da inspiriše mnoge ljude…

Kada ste odlučili da snimate, kako ste radili? 

Erik Toledano: Dve godine smo se potpuno posvetili udruženjima. Scene iz filma, kao ona u kojoj Valentin beži, su stvarna iskustva.

U filmu NEOBIČNI, prikazujemo autistične mlade ljude, roditelje i negovatelje, ali i doktore, zdravstvene radnike i socijalne službe (IGAS). Nismo smeli da dozvolimo da odlutamo predaleko od istine, ili joj budemo preterano blizu. Period posmatranja je bio veoma poučan i scenario je napravljen na osnovu svakodnevnih iskustava. Takođe, naša motivacija se nakon dve godine povećala. Ako smo na početku osećali veliku želju da snimimo ovaj film, vremenom se to pretvorilo u potrebu.

Olivije Nakač: Bilo je nemoguće baviti se ovom temom bez potpunog razumevanja, bez posedovanja svih kompleksnih problema. Morali smo da upijemo tehničku stranu priče da bismo time mogli da pokrenemo fikciju koju smo želeli da stvorimo.

Erik Toledano: Kad bi samo nadmudrili temu. U okviru tog univerzuma, recimo, čujete jezik koji je težak za razumevanje ako dolazite spolja. Postoji ogroman broj nerazumljivih akronima kao što su ARS, MDPH, IME USIDATU… koje svi, izgleda, znaju napamet. Takođe smo želeli da prikažemo laki humor koji smo primetili u timovima.

Olivije Nakač: Ideja je bila da u film uključimo prave redare i autistične mlade ljude, da pomešamo stvarnost i fikciju i tako narušimo intimu likova, njihovu svakodnevnicu i lične probleme.

Počinjete kamerom iz ruke kao da želite da prenesete osećaj apsolutne žurbe…

Erik Toledano: Mislimo da bi publika trebalo da bude „ubačena“ u film. Odmah bi je trebalo suočiti sa nasiljem, onakvim kakvo ono jeste. A dva lika koja opisujemo karakteriše to što su stalno u pokretu.

Olivije Nakač: Ova udruženja rade u žurbi, dvadeset četiri sata dnevno. Tako da svo to jurcanje ima smisla. Hteli smo da uhvatimo gledaoca za ruku. Uzgred, muzika koja prati uvodnu scenu podseća na zvuk elektrokardiograma.

Mi skoro slučajno otkrivamo da je Bruno (Vensan Kasel), lik inspirisan Stefanom Benamuom, Jevrej. Kako kasnije saznajemo, njegov alter ego, Malik (Reda Kateb koji igra Dauda Tatua), je musliman. Nikada ne govorite o ovoj temi…

Erik Toledano: U ovakvim udruženjima, religija i politički identitet gube na važnosti u odnosu na ljudskost. To se vidi golim okom. Ljudskost prevazilazi sve te granice, to je ono što nam je privuklo pažnju na početku. Otvorenost i briga za drugog koja nedostaje našem društvu. U kontekstu današnje napete klime i konflikta između određenih zajednica, ovaj film nam pruža priliku da prikažemo neobične životne priče- priče koje mogu da služe kao primer.

Olivije Nakač: Možda smo „idealizovali“ naše utiske, ali tokom dve godine imali smo vremena da razumemo ono što je moglo da bude problem, zapravo nije problem. Jedna jedina stvar je važna, poboljšati živote ovih brojnih mladih ljudi.

Bruno krši neka pravila zato što mora, otvara stanove noću za autističnu decu, zapošljava negovatelje koji nemaju potrebne diplome…

Olivije Nakač: Došla mu je inspekcija zato što ne poštuje zakon. Pronašli smo perspektivu za naš film kada smo otkrili izveštaj socijalne službe o Stefanovom udruženju. To je bio jedan od naših ključeva: inspektor zadužen za istragu je intervjuisao sve naše likove. To je bio način da struktuiramo našu priču i odbranimo nekoliko tački. U našem društvu, neki autoriteti prosto više ne funkcionišu. Ali Bruno dela.

Erik Toledano: To je cela tema filma. Šta definiše marginalno, a šta definiše normalno? Ono što nam film pokazuje je da ponekad menjamo definiciju ovih termina tako što ih prevazilazimo. Prolazimo kroz vreme u kojem društvena neposlušnost dobija prednost. Kršenje pravila je možda haotično, ali je plodno. Ne dajemo nikakav odgovor u filmu, nikakvu poruku nemamo da prenesemo ostatku čovečanstva. Što smo stariji sve smo sigurniji u to šta treba preispitati. U tom smislu, upoznati ove ličnosti sa kojima smo imali sreću da se sretnemo je bilo absolutno fascinantno.

Zašto ste izabrali Vensana Kasela i Redu Kateb da igraju Bruna i Malika? 

Erik Toledano: Već duže vreme smo njihovi obožavatelji. Pre nego što napišemo bilo šta, potreban nam je početni podsticaj. Za nas su to uglavnom glumci. Divimo se Vensanovom talentu „transformacije“, njegovoj sposobnosti da „ukrade“ gestove i figuru ljudi koje igra. Svidelo nam se da igra ulogu čoveka koji nije baš opušten sa devojkama. Što se tiče Reda, posmatrali smo ga kako napreduje iz filma u film. On glumi veoma suptilno i realistično, veoma harizmatično. On takođe može istinski otelotvoriti neki lik. Njihova saradnja je mogla da donese nešto dobro filmu. Želeli smo da iskoristimo njihovu energiju.

Šta ste onda uradili? 

Olivije Nakač: Pokušali smo nešto rizično. Imali smo odvojene sastanke sa njima i rekli smo im: „Imamo ideju za film, nemamo još uvek scenario, ali predlažemo vam da provedete dva sata sa nama u jednom od ta dva udruženja. Ako nemate vremena, ili želju, prekinućemo na licu mesta. Nema problema. U suprotnom, otići ćemo zajedno i ako vam bude bilo dosta nakon sat vremena, nećemo vam uzeti za zlo“. U principu, ništa nismo rizikovali. Sve što treba da uradite je da provedete nekoliko minuta u „Tišini Pravičnih“, ili „Relais IDF“ da bi se desilo nešto snažno.  Bili smo ubeđeni da imamo pravu formulu. Obojica su došli i iste večeri nam poslali skoro identične poruke: „Ne treba nam scenario da bismo nastavili ovu avanturu sa vama“.

Erik Toledano: To nam je dalo krila. Upoznali smo jednog sa drugim. Nisu se poznavali, ali su želeli da rade zajedno.

U ovom filmu, Malik (Reda Kateb) uči svoje negovatelje lepom ponašanju, francuskom i tačnosti…

Olivije Nakač:  On im pruža globalno obrazovanje, „dođete, prihvatite pravila, obrazujete se i videćete, iz ovoga ćete izaći kao pobednici“. On je nadaren inteligencijom, instinktom i darom za ćaskanje. On im daje sredstva sa kojima mogu da rade, ali i koja će im pomoći da ih društvo poštuje i da nađu svoje mesto u njemu.

Ovi negovatelji dolaze iz univerzuma punog diverziteta koji je prisutan u svim vašim filmovima…

Olivije Nakač: Različitost je jedan od glavnih sastojaka njihovih udruženja. Većina negovatelja dolazi iz siromašnih sredina.  Upoznati su sa nasiljem i mogu da ga prime od strane svojih autističnih štićenika bez da ga okrenu protiv njih. Za nekoga za koga društvo ne brine previše, postati negovatelj je veoma interesantna parabola. Osim toga, otkrili smo da neki od njih imaju pravi talenat za glumu! Bilo nam je jasno: morali su da igraju u filmu.

A Brajan Mialundama koji igra Dilana? 

Olivije Nakač: Odmah smo osetili njegovu iskrenost na audicijama. Nije glumio. Podsetio nas je na negovatelje koji rade kod Stefana i Daude. Imao je neverovatne oči i mogli ste da osetite nasilje i istinu u njemu. Bio je kao komad mermera koji treba oblikovati.

Erik Toledano: Bio nam je potreban pogled spolja da bismo ušli u priču. Dilan je taj koji ne zna, koji postavlja pitanja kao što je: „Zašto me ovaj autistični klinac udara pošto me je zagrlio?“ On je oko publike.

Kako ste pronašli autističnu decu koja igraju u filmu? 

Erik Toledano: „Skrolujući“ kroz sva pariska udruženja i udruženja u okolini Pariza, pronašli smo Turbulencije (umetničku grupu koja zapošljava ljude sa problemima u komunikaciji, koji pate od autizma i slično). Ustanova Službene Pomoći Radom nalazi se u cirkuskom šatoru u Port Danijer i ponudili smo da organizujemo pozorišnu radionicu. U toj radionici smo upoznali  Bendžamina Lesjera koji igra Žozefa. On ima pobedničku ličnost. On nije govorio, ili je komunicirao nasumično, izgovarajući imena francuskih pevača, ili postavljajući jedno te isto pitanje iznova i iznova: „Šta su rekli u vremenskoj prognozi večeras?“ Ubrzo smo shvatili da je uživao u radionici. Počeli smo da se ophodimo sa njim kao sa bilo kojim drugim glumcem: ponudili smo mu ulogu. Njegovi roditelji su nas upozorili da će biti komplikovano. Nikada nije nosio kravatu, kaiš ili čarape. Takođe, nije podnosio da mu neko dodirne kožu ili kosu. U toku 25 dana snimanja, uspeli smo da stavi kravatu, kaiš i čarape, našminkali smo ga i napravili frizuru. Shvatili smo da se Bendžaminu svidela kostimografska ekipa, Izabel, a posebno Marin, garderoberka. One su uz pomoć ljubaznosti i psihologije uspele da ga ubede da obuče ono što su one izabrale. Marin je na kraju igrala ulogu Brižit, mlade radnice u kompaniji u kojoj Žosef radi. Niko drugi nije to mogao da igra. Ona se protivila: „Ali ja nisam glumica!“ Rekli smo joj: „Veruj nam…“ I bila je savršena.

Olivije Nakač: Tokom snimanja, govorili smo Bendžaminu: „Uradi to ponovo, vrati se na svoje mesto, vrati se na početak, hajde, uradićemo još jedan snimak…“ i bio je savršen, kao i ostali profesionalni glumci. Razgovarali smo sa doktorima koji su nam rekli da film koristi proces ponavljanja blizak autizmu: nagledan proces koji se ponavlja. Organizovali smo celu svoju pripremu oko Bendžamina. Pokazali smo mu setove pre snimanja. Vežbali smo scene sa njim. U isto vreme, mogao je da kaže šta god je hteo. Ponekad bi naslanjao glavu na rame nekog tehničara. Mi smo doživljavali ono o čemu govorimo u filmu.

Erik Toledano: Ubrzo je postao naš ortak i čak smo neke ideje ukrali od njega. Rečenica „Ja sam nevin!“ na primer, je njegova rečenica. Obožavao je da ponavlja određene dijaloge iznova i iznova i nešto od toga smo zadržali, kao na primer „Nismo daleko!“ Bendžamin je uskoro postao maskota filma, i scena plesa je duboko dirnula celi ekipu.

A Valentin (Marko Lokateli)? 

Erik Toledano: Njegov brat je autistilčan. Veoma ozbiljan slučaj, zapravo. Neverovatno zreli Marko je došao na audiciju bez ičijeg znanja i rekao: „Imam mlađeg brata koji je autističan. Ovaj film će mi pomoći da mu se približim, pomoći će mi da ga volim“. Odradio je nekoliko ubedljivih proba i objasnili smo mu da će morati puno da radi sa nama i sa instruktorima ponašanja. Pričali smo sa njegovom majkom o tome i ona je rekla: „Na njemu je. Imam puno poverenje u vas“. Imalo je smisla da Marko bude u filmu.

U nekoliko navrata pokušavate da nam približite Valentinove autistična iskustva na veoma čudan način…

Olivije Nakač: Ne možete predstaviti ono što neko ko je autističan vidi, ili oseća. Ali ono što znamo jeste da se takva deca usredsređuju na određeni zvuk. Neki ih smiruju, neki ih čine agresivnim. Pokušali smo to da predstavimo bez korišćenja previše efekata kako bismo usvojili njegovu perspektivu, njegovu sopstvenu subjektivnost.

Erik Toledano: Morali smo da se suočimo sa stvarnošću: puštanje iz bolnice nakon šest meseci . Svi doktori su nam rekli: ne radi se to tako, morate da pustite pacijenta postepeno. Počinjete sa puštanjem jednom nedeljno tokom tri meseca pre nego što rizikujete da potpuno pustite pacijenta. Zato Malik (Reda Kateb) odlučuje da Dilan bude Valentinov negovatelj. Njihova tehnika je 1 za 1. Uprkos Dilanovoj nespretnosti, nešto je upalilo. To je hemija. Ne uspe uvek, to je sigurno, ali kada uspe, onda je veoma impresivno.

Da li ste imali neke krize na setu? 

Olivije Nakač: Jesmo, ali smo uspeli da ih rešimo i apsolutno smo želeli da prikažemo taj deo istine u filmu. Morali smo stalno da se adaptiramo, da improvizujemo. Pogotovo u grupnim scenama kao što je scena klizanja, na primer. Uvek smo imali tri kamere na lokaciji spremne da snimaju u svakom trenutku.

Helen Vansan igra Bendžaminovu zbunjenu majku…

Erik Toledano: Imamo dugu saradnju sa Helen koja je počela sa filmom SAMBA. Ova glumica, koju mi posebno volimo, ima neku vrstu duple nacionalnosti: može biti veoma dirljiva u jednom filmu, a veoma smešna u drugom. Ona je veoma POSEBNA glumica! Nismo mogli da napravimo ovaj film bez da uključimo i roditelje. Često smo slušali reči koje Helenin lik izgovara: „Šta će se desiti sa njim kada ja više ne budem živa? Slatki su kada su mali, ali kada odrastu, ljudi ih više ne gledaju isto“. Kada se dijagnostikuje autizam, roditelji nemaju vremena da razmišljaju o budućnosti, spremni su da se bore u tom trenutku. Ne postoji mogućnost remisije. To vas čeka narednih 30, 40, 50 godina. Svet se deli na dva dela: one koji žele da vam pomognu i one koji ne žele da vas pogledaju.

Često kažete „Iza smeha ima suza“, to bi se možda moglo okrenuti: „Iza suza ima smeha“? 

Erik Toledano: Komedija je ponekad maskirana tuga, ali osim toga, to je način na koji se izražavamo i na koji komuniciramo jedni sa drugima. U tim udruženjima doživite ceo spektar emocija od kojih je jedna svakako smeh. Samo se mora uklopiti u situaciju na inteligentan način. Kao što je slučaj sa Brunom koji odlazi na sastanke sa ženama jevrejskog porekla koje organizuje njegova grupa prijatelja koja bi želela da se on oženi. Imati smisla za humor znači biti Neobičan, ili drugim rečima, to znači prekršiti pravila i takođe olakšava određene situacije. Odete korak u nazad, malo se odmaknete od svega.

Kao i TO JE ŽIVOT i ovaj film se završava veoma poetičnom scenom…

Olivije Nakač: Ta scena je savršena ilustracija celokupne suštine filma. Kontekst je možda surov, ali poezija, pokret i muzika preovlađuju. Na kraju svoje koreografije, Žozef se vraća u centar kruga oko kojeg je plesao. Sam pod reflektorima, on je otelotvorenje borbe koju vode svi naši likovi: držati ovu decu, adolescente i odrasle u centru stvari, nikada ih ne ispuštati iz vida i nikada ih ne proterivati iz naših života.

Erik Toledano: Bendžamin je zaista poetičan. Tokom dve godine, stalno nas je iznenađivalo ovo autistično dete koje jede hranu iz vašeg tanjira. Ta grupa autistične dece pleše, svako sa svojom sopstvenom patologijom, svako u svom sopstvenom svetu, ali svi zajedno. Kada je Bruno u najvećem škripcu i kada možda mora da ugasi udruženje, on posmatra tu decu kako igraju i to ga dirne. To i mi osećamo. To smo osećali dok smo se spremali za snimanje i to je ono što smo pokušali da prikažemo kroz film.