Antiratna rokenrol poruka

Svima koji, ipak, imaju izvesne rezerve spram dovođenja rok muzike u vezu sa „ozbiljnom“ umetnošću prvo bi trebalo postaviti pitanje „kojom bi se muzikom bavili Mocart i Bah da su se kojim slučajem rodili sredinom prošlog veka?“, a zatim im pokloniti novi disk PJ Harvey „Let England Shake“ da bi se i svojim ušima uverili koliko se rokenrol tematski udaljio od tinejdžerskih fantazija i opsesije seksom. Pri tom, mora se naglasiti da ovaj album ima čak i za moderni rok veoma neobičnu temu kojoj autorka pristupa – kako je napisao u svom hvalospevu kritičar NME – u maniru jednog Hemingveja ili Frensisa Kopole. Naravno, reč je o jednoj od najstarijih i najdestruktivnijih ljudskih delatnosti – ratu, sa posebnim osvrtom na engleska učešća u „nastavcima politike drugim sredstvima“.

Nakon uspešne prve dekade novog milenijuma (gitarski rok-bluz „Stories From The City..“ je 2001. osvojio Merkjuri nagradu) okončane klavirskim baladama na albumu „White Chalk“, malo ko je očekivao da će autorka početkom 2010, izvodeći uživo na BBC-u pred Gordonom Braunom naslovnu numeru, obznaniti svoju preokupaciju ratom i britanskim imperijalizmom. Inspirisana delima Harolda Pintera, T. S. Eliota, Dalija, De Goje, The Doors i The Pogues, PJ je napisala potresnu i uznemirujuću liriku, kojoj je potom, uz pomoć Dž. Periša, M. Harvija i producenta Flada (Flood), dodala i muzičku podlogu. „Let England Shake“ snimljen je u maloj crkvi iz 19. veka u okrugu Dorset u kom je autorka odrasla, što svedoči da je PJ, pored odabira instrumenata kao što je autoharp, veliku pažnju posvetila i „scenografiji“ potrebnoj za postizanje željene atmosfere. Rezultate njenih napora da verno prenese teskobu koja ju je obuzela tokom stvaranja moguće je opisati u dve reči: fascinantno i zastrašujuće.

Slušalac se tako u naslovnoj numeri suočava sa sablasnim zvucima ksilofona i gitare kroz koje se provlači poznata tema „Istanbul (Not Constantinople)“ nad kojom PJ lamentira: „Smile, smile Bobby, with your lovely mouth. Pack up your troubles, let’s head out to the fountain of death!“ Ovo je jedna od tri pesme koje se eksplicitno bave bitkom na Galipolju 1915. godine tokom koje je stradalo 30.000 Engleza. Jezive ratne scene, koje je Spilberg prvi verno preneo na filmsko platno, u ritmičnom šizofrenom gospelu „The Words That Maketh Murder“ PJ dočarava rečima: „Soldiers fell like lumps of meat, Blown and shot-out beyond belief, Arms and legs were in the trees“. Iako dominantan kao tema, Prvi svetski rat nije jedini o kome autorka peva, već su tu i reference na Irak i Avganistan, sa jasnom kritikom ratne politike britanske vlade. PJ je odbacila konstatacije da je ovo politički ili antipatriotski album, upućujući kritičare da poslušaju „The Last Living Rose“ i stihove: „Goddamn’ Europeans! Take me back to beautiful England!“ Ipak, teško je oteti se utisku (možda zbog minimalističke muzičke pratnje i falš tonova koje kao da proizvodi neuvežbani srednjoškolski bend) da u prenaglašenom „Rose“ patriotizmu ima i dosta prikrivene ironije.

Iako „Let England Shake“ čine pesme o stradanju običnih ljudi u ratovima koje je Engleska vodila, horor slike kao „Death was everywhere, In the air and in the sounds“ ili uznemirujući stihovi „What is the glorious fruit of our land? It´s fruit is deformed children!“ bi trebalo da posluže kao upozorenje svim militaristički nastrojenim „gospodarima sudbina“ da dobro razmisle pre nego što posegnu za oružjem. Problem je u tome što oni rokenrol (kao i druge vrste umetnosti) ne doživljavaju kao nešto bitno i što će ubijanje uvek opravdati „višim ciljevima“. Svesna toga, a bez iluzija u vezi svog uticaja na globalna dešavanja, PJ Harvey može samo skrušeno da prizna: „Cruel nature has won again“. Nažalost.