Ivan Lončarević povodom 25 godina Pop Depresije: „Srce svega su ljudi“

Naime, ove godine, 16. februara, kompilacijom „Zrnce“ radio emisija Pop Depresija proslavila je 25 godina propagiranja dobrog zvuka.

Njen voditelj prijatnog i dragog glasa, ne diskriminišući ni jedan žanr, radi posao na kojem bi pozavidele čitave industrije i jednako je „slušljiv“ kao i svaka pesma koju odabere, jer rezonuje ljubav. Iako je van radara mejnstrima, Pop Depresija je jedna od najznačajnijih muzičkih institucija na ovim prostorima, koja na mišiće i entuzijazam radi posao za hiljadu ljudi. Kratka džingl-špica portal je u višesatno ronjenje kroz bisere savremene scene i slušaocima već 25 godina na srebrnom tanjiru servira najdivniju (alt)pop muziku, koja je zapravo lek protiv depresije.

U slavljeničkom intervjuu za Danas, Lončarević se priseća ideje koja se rodila druge polovine devedesetih, bez velikih planova i želja, vođena strašću prema muzici. Od 2001. ideja se realizovala i Pop Depresija počinje da se emituje na Radio Politici, potom na DJ Radiju 949 (94.9 FM), pa na I programu Radija Studio B, da bi u nekom momentu potpuno prešla na internet-only emitovanje i RadioAparat. Prva emisija napravljena za mixcloud/podcast emitovana je 14. decembra 2015.

Barabar se od jeseni 2002. radio emisija širi, a spektar interesovanja Pop Depresije prerasta, te postaje i koncertna agencija, a zatim i nezavisna izdavačka kuća.

Koncerti devedesetih i dvehiljaditih

Govoreći o spontanom nastanku Pop Depresije kao koncertne agencije, Lončarević nas vraća u sredinu devedesetih, u period kada su u Beograd dolazili i Stiv Vin i Grant Hart.

– Očaran tim koncertima imao sam želju da Stiv Vin opet dođe u Beograd, ali ovog puta sa bendom. Ubrzo, san mi se i ostvario. U prvih deset godina postojanja Pop Depresija je organizovala i koncert Teenage Fanclub, koji je za generaciju odraslu uz radio B92 bio jedan od nabitnijih bendova. Pa dolazak Bonija „Prins“ Bilija, Woven Hand, Demjana Džurada… Marka Lanegana, koga sam obožavao, kao i Screaming Trees, koga sam prvo upoznao, a kasnije mu i organizovao beogradski koncert. Posle toga sam bio u fazonu: okej, to je bilo to, zatvaramo radnju. Idem da pecam ili šta već rade ljudi u penziji – priseća se Lončarević. Međutim, pomenuti adrenalin i strast nisu lako popuštali, i od tog momenta do danas Pop Depresija organizuje neke od najomiljenijih koncerata i festivala koje ljubitelji scene i noćnog života ne propuštaju.

Rođendanske i fanovske kompilacije u izdanju Pop Depresije

Omaž voljenom muzičaru, za koji je Pop Depresija okupila i povezala region, predstavlja jednu od prvih „fanovskih kompilacija“ lejbla.

– Sto godina je prošlo iz ove perspektive… U realnosti, pre više od 20 godina Džejson Molina sa Magnolia Elerctric Co. svirao je jedan od mojih najbitnijih koncerata u mom životu, u Beogradu. Osam godina kasnije tragično je preminuo. Njemu u čast snimili smo kompilaciju „Samo budi jednostavan / Just Be Simple“, obrade njegovih pesama koje su izvodili domaći i regionalni muzičari. To mi je bilo baš bitno, i tada i sada – ističe Lončarević.

Za rođendane i druge jubileje Pop Depresije snimane su i druge kompilacije, koje je često karakterisala čista piraterija i uzajamna ljubav.

Štampanje DIY CD-ova i kačenje muzike na Bandcamp (od koga tih prvih godina nisi mogao da dobiješ pare, jer nismo bili u „sistemu“) – bilo je suludo, priseća se Lončarević.

Kompilacijski gledano, prvi bitan trenutak za Pop Depresiju bio je „Jutro će promeniti sve?“, kojom je „proslavljen“ kraj rada DJ Radija 949 i aktivno uključenje u tadašnja muzička dešavanja. Tada je, seća se Lončarević, Popboks, web magazin za popularnu kulturu, bio na svom vrhuncu i postojala je sekcija na sajtu novih, zanimljivih bendova. Goribor se probijao do hrvatske i srpske publike, bendovi Repetitor i Nežni Dalibor pravili su prve korake…

– Kompilacija „Jutro će promeniti sve?“ bio je presek tadašnjeg trenutka, ne samo Popboksovog rada, već svega što se dešavalo, a dešavalo se svašta. Za mene je to bio bitan trenutak, prvi trenutak u kojem iz prvog reda učestvuješ u svemu – kaže Lončarević.

Uporedno, kao jedan od bitnijih momenata u radu Pop Depresije izdvaja i nastanak „kvazi“ amerikana scene u Srbiji.

– Kao što sam od početka bio protiv izraza „nova srpska scena“, koji je nastao na predlog Gorana Tarlaća, urednika Popboksa, tako nisam bio srećan ni sa nazivom „srpska amerikana“, jer većina tih bendova nije imala pojma šta je amerikana. Ali dobro, lepo je to bilo marketinški zaokruženo. Meni je ta scena donela poznanstva sa Dukatom (Stray Dogg, Oxajo) – njegov festival Americana Night je baš imao smisla prve dve-tri godine, sa Anom Ćurčin, sa Wooden Ambulance i sa mnogim drugima – priseća se on.

Najnovija kompilacija „Zrnce“ – poklon za 25 rođendan

Ovogodišnji rođendanski poklon slušaocima je kompilacija „Zrnce“. Selekcija bendova za nju, priznaje Lončarević, nije bila nimalo laka. Između ostalog, jer je prethodne godine dosta Pop depresija bendova objavilo svoje albume, te nije želeo da ih upliće u nove obaveze. Za kompilaciju su pesme iskristalisali Sitzpinker, Sergio Lounge, Lenhart Tapes Orchestra i Zoja Borovčanin, Prljave Sestre, Pavle Popov, Proto Tip, Lola Miković, Jan Nemeček i LU.

Angažman ovih neverovatnih umetnika povodom jubilarne dve i po decenije Pop Depresije ne staje u par rečenica, zato je najbolje da ljubav pretočenu u muziku preslušate, dostupna je na svim muzičkim striming platformama.

Zato što je, metaforički gledano, „Zrnce“ varnica koja tinja u ljudima i, ako je svako od nas prigrli i potpali, kao ovi muzičari, postaje plamen dovoljno moćan da zapali svet, ili barem scenu. Nažalost, Lončarević primećuje da je sa druge strane mali broj ljudi spreman da održava plamen u životu. Većina je uglavnom indiferentna da zaista nešto konkretno učini, lakše im je da, kao što je svojevremeno jedan fudbalski kvazistručnjak rekao, „pljuckaju“.

Zato je „Zrnce“, pojašnjava, dvojako dimenzionisano i ukazuje na to koliko malo treba da bi se nešto promenilo, ali i da svako od nas treba da da zrno svog doprinosa.

– Da, neki put čovek se zapita da li sve to ima smisla i da li je to izgubljeno vreme u „cimanju“ i jurenju nekog smisla zauvek izgubljeno? Ali, sam sebi sam objašnjavao: samo zrnce svako da doprinese – to bi bilo to. Zato „Zrnce“, jer kada svako uloži minimum truda, to bude sasvim dovoljno. Od nečega sve počinje. Bezidejnost, inertnost i nedostatak empatije kod ljudi, uopšte, me izluđuju – ističe Lončarević.

On dodaje da je tu ideju slikovito predstavio Bratislav Milenković, tvorac grafičkog identiteta omota kompilacije.

– Kod Bate Milenkovića, dizajnera, prijatelja, legende, volim simboliku sa minimumom svega, u ovom slučaju krugova. Vizuelno saopšti ono što ja filozofiram danima. Objasnio sam mu ideju i sledećeg dana dobio kaver jubilarnog izdanja – kaže Lončarević i dodaje da je sve muzičke dileme rešavao Andrej Mladenović, koji je jedan od novih kamena temeljaca regionalne scene.

Ljudi su najveće bogatstvo

Upitan da izdvoji najznačajnije momente u svom radu, on ističe da je u ovom poslu uvek bitno šta je sledeće na redu. Za Lončarevića „srce svega“ su zapravo ljudi koje je „zakačio usput“ i koji su mu pomogli da ovo sada bude kako jeste. Neki od njih, nažalost, više nisu živi, ali je, tvrdi, imao ludu sreću da se nešto što je počelo amaterski unapređuje svaki put zahvaljujući ljudima koje je sretao. Jedan od njih bio je i Zlatko Jošić Zlaja, dobri duh srpskog rokenrola i Ivanov mentor. Izdvaja i Cecu Đolović, Aleksandru Nikšić, Peđu „Odličnog Hrčka“, Kišobran ekipu, Anu Ćurčin, Izvanrednog Boba…

– Ključna mesta svega su ljudi koje sam upoznavao. Svaki put kada je bilo bitno, pojavila se divosoba da me nauči to što nisam znao, dopuni energijom i da me ohrabri za nešto veće i značajnije. Takođe mi je bitan i odnos sa slušaocima. Ljudi su najveće bogatstvo, njihova podrška, predlozi, kritike… hvala im što me trpe – ističe Lončarević.

Neupitno je, dodaje, da su urađene neke bitne stvari i da je sada, kako kaže, Pop Depresija u „baroknoj“ fazi izdavaštva. Ne zna gde će ga to odvesti, ali je zadovoljan. Stalno mu se javljaju čudni ljudi, čudni muzičari sa čudnim idejama, a on je, priznaje, baš srećan zbog toga.

– Pop Depresija nije neka normalna izdavačka kuća, verovatno čak nije ni profesionalna, ako je profesionalnost to da gledaš maksimalno iz svega da zaradiš. Ali, da mogu da slušam, da mogu da se posvetim, da mogu da puknem sve pare koje imam (pa posle da umereno kukam) – to zaista mogu. Neko drugi će uspeti od muzike da zaradi i od toga lepo da živi, ali Pd nije prošla taj kurs u biznis školi. Ako u nešto verujem, to ću podržati po svaku cenu, da li će da ima sto hiljada ili 500 pregleda na Jutjubu me zaista ne zanima – ističe Lončarević.