„Ljudi nam prilaze oduševljeni, govore da smo im život sredili“: Put Partibrejkersa od svirke u Dadovu do jednog od najvećih bendova domaćeg rokenrola

Leto 1982, četiri klinca spremaju svirku u Dadovu, ne znaju ni kako će sve to izgledati, ni da li će postajanje njihovog benda dočekati zimu. Fast forward 40 godina kasnije i Partibrejkersi su među najvećim bendovima u istoriji domaćeg rokenrola, spremaju se da izađu na veliku binu Beogradskog sajma, i proslave veliki i okrugli rođendan.

Bend obeležava jubilej 22. septembra velikim koncertom na Beogradskom sajmu.

Četrdeset godina zaista nije malo, pogotovo na ovim prostorima gde bendovi gitarske orijentacije su oduvek sklanjani u stranu, gurani u loše termine, bez velikih nagrada i pohvala. Cane, Anton i ostatak ekipe uprkos svemu, već četiri decenije razbijaju žurku, glasno govoreći istinu, uvek protiv ustaljene šeme.

Srđan Gojković Gile, frontmen benda Električni orgazam, ističe da su Partibrejkersi jedan od najznačajnijih beogradskih i ex-Yu bendova, veoma bitna grupa u istoriji našeg rokenrola.

– Jedan od mojih omiljenih domaćih bendova i takođe bend sa kojima smo mi veoma bliski prijatelji. Čestitam na četrdeset godina postojanja i želim sve najbolje u daljem radu – kaže Gile.

Momčilo Bajagić Bajaga ističe da je značaj Partibrejkersa ogroman i da je ovaj bend zaista ostao dosledan svojoj muzici.

– Brejkersi su moji prijatelji. Tu pre svega mislim na Caneta i Antona. Jako značajan rok i možda ritam i bluz. Svojom pojavom uneli su puno energije. S Canetovim lucidnim tekstovima, koji su imali specifične parole, kao „Kreni prema meni“ i mnoge druge. Canetov specifičan način pevanja udružen s Antonovim, rifovima učinili su Brejkerse značajnim bendom i u zemlji i u regionu. Veoma su popularni u ostalim bivšim republikama. Sviraju koncerte od Slovenije do Makedonije, tako da je njihov značaj ogroman. Oni su zaista ostali dosledni svojoj muzici – zaključuje Bajaga.

Muzički novinar i rok kritičar Petar Janjatović, koji je bio na prvom koncertu ovog benda 1982. godine, kaže da je za Caneta već tada bilo jasno da je bundžija a da je Anton poseban gitarista.

– Da, bio sam na tom prvom koncertu Partibrejkersa u malenom Dadovu u jesen 1982. godine. Caneta sam znao odranije, još dok je bio u grupi Radnička kontrola. Već tada je bio bundžija i drsko je provocirao publiku. Anton mi je bio otkrovenje, zvuk i način sviranja gitare su bili potpuno osobeni. Tada nisu imali basistu, ali je Antonov pun zvuk sve to nadoknađivao. „Hiljadu godina“ mi je zazvučala kao naša vrsta „My Generation“ grupe The Who. Publika (nas dvestotinak) ih je odmah prihvatila. Nije trebalo biti veliki prorok i shvatiti da se rodio pravi bend. Zato mi iz današnje perspektive izgleda neverovatno da drugi album. Jugoton nije hteo da im objavi jer „nije imao dovoljno bunta“, a u PGP RTB-u je traka mesecima stajala i verovatno je niko od urednika nije ni preslušao. Pa su im se „smilovali“ u maloj kući Jugodisk. A eto danas su jedan od najvećih beogradskih bendova – kaže Petar Janjatović.

Postoji sigurno više momenata po kojima ćemo zauvek znati i pamtiti legendarni bend, ali za 40 godina postojanja izdvajamo pet koji se možda najviše ističu.

Prvo i najbitnije, pesme i veliki gitarski hitovi koji su postali kolektivno nesvesno za svakog sa ovih prostora ko voli (i živi) rokenrol su ono što najviše ostaje. Nemoguće je zamisliti set-listu domaćih rok hitova bez „Kreni prema meni“ ili „Hoću da znam“. Pesme su toliko velike da su čak i prešle na drugu tamniju stranu, pa nije redak slučaj da se neka od njihovih pesama nađe u svadbarskom repertoaru, kad krene rok blok. Za jedan od tih velikih hitova Anton je u jednom intervjuu objasnio kako je nastao.

– Bili smo na probi poslednji dan pred ulazak u studio da snimimo ploču. Ta pesma uopšte nije postojala za razliku od ostalih. I proba se završava, svi se već razilaze iz Velike sale SKC-a… Ostali smo samo ja i bubnjar Igor Borojević, koji nije više sa nama. U stvari, Igi naš brat, i dalje je sve vreme sa nama… I ja samo odjednom, ne znam ni sam otkud, to je valjda onaj trenutak o kome smo pričali, krećem da sviram taj „ufur“ i rif. Okrenem se, pogledam, a Igi odmah skapira šta se dešava i počinje da viče: „Vraćajte te, vraćajte se!“ I počinje da svira onaj ulaz u pesmu na bubnjevima. U tih nekoliko sekundi mi smo napravili pesmu. Cane je samo prišao i počeo da peva „Ti nisi Julija, ja nisam Romeo“.

Bend ne bio bio ništa bez energičnih svirki koje su ih i postavile u sam vrh. Verovatno svako od fanova ima svoj omiljeni koncert. Sigurno se svi nadaju da će možda ovaj nadolazeći, za četrdesetogodišnjicu postojanja biti najbolji.

Međutim, mnogi će vam verovatno priznati da Brejkersi nisu nikad bolje zvučali nego jedne kišne noći, početkom septembra 1997, pored Kule Nebojša na Kališu, kad su slavili svoj 15. rođendan. Kiša koja je krenula pred kraj svirke samo je doprinela epski velikom momentu koji se i dan-danas prepričava.

Kad smo kod svirki, trademark nastupa ali i benda je svakako i Canetov predugački jezik. Verovatno ne postoji grupacija ljudi podeljena po geografskim odrednicama, polu ili religiji koju Cane nije uvredio za ovih 40 godina. Naravno kroz šalu. Ili ne.

Naravno, pitanje je koliko su sve te fore koje prepričavao godinama istinite, a koje su samo deo narodnog predanja, i u koje želimo da verujemo. Od onih izrečenih u Srbiji, „seljaci gde da bacim pikavac, da vam ne zapalim seno“, do onih poruka Hrvatima koji su mogli prvi put posle raspada da ih slušaju – „šta je, bre, Hrvati“ i „Hrvati, jel ste za dom spremni, pa onda spremte se, spremte“.

Kad dođe neki bitan strani gost, po već oprobanom receptu, vodimo ih na domaću hranu, rakiju i muziku, koja nekako uvek ispadne romski orkestar koji svira trubačke standarde. Ne sumnjamo da je Kusturica svoje goste, početkom devedesetih, DŽonija Depa i DŽima DŽarmuša vodio na trubače, ali su se našli i u SKC-u na svirci Brejkersa, kao još jedna od boljih stvari sa razglednice Beograda, koju ovaj grad nudi.

Da stvar bude još bolja Dep se našao na bini sa bendom, svirajući „Johnny B. Good“, iliti u domaćoj verziji „Stoj DŽoni“, sa sve Canetovim upadicama i podbadanjem Depa „DŽoni tvoja devojka je večeras sa mnom“. Ako ste malo mlađi, ne sećate se ovoga, ili ne verujete, imate na Jutjubu snimak.

Pored lajavog sprdanja i provokacije, bend je uvek bio tvrdog stava i jake poruke, protiv ustaljenih misli vladajućih struktura kao i prituposti široke narodne mase. Cane i Anton su se početkom devedesetih, uz kolege iz EKV-a i Orgazma, pridružili bendu Rimtutituki i poslali antiratnu poruku „Mir, brate, mir“, sastavljenu od besnih parola – „Kuda svi nemoj i ti“, „Ispod šlema mozga nema“, i „Manje pucaj, više….“.

U trenutku kad se za manje rečeno gubila glava, momci razbijaju žurku državne politike koja vodi u rat, jasno se stavljajući na, vreme će pokazati, pravu stranu istorije.