Luka Maksimović, nekada Beli Preletačević, večeras u finalu PZE: „Ovo više nije satira, mi živimo horor film“

Pre gotovo deceniju Luka je, kao Beli Preletačević, postao politički fenomen i najmlađi predsednički kandidat koji je, kroz satiru, uspeo da osvoji stotine hiljada glasova i uzdrma ustaljene obrasce političke kampanje.

Danas, međutim, u intervjuu za Danas kaže da mu je muzika oduvek bila bliža od politike i da je scena „Pesme za Evroviziju“ mesto na kojem želi da bude – bez ironije i bez performansa, već, kako tvrdi, sa „čistom emocijom“.

Ove godine na PZE nastupa sa bendom Kosmos Trip, projektom koji je, kako navodi, zamišljen još 2015. godine, ali je tek sada dobio puni oblik. U razgovoru govori o tome koliko je dug bio put od predsedničke kandidature do evrovizijske bine, da li ga politička prošlost i dalje prati, ima li satire u današnjoj Srbiji i kakvu muziku zapravo sluša kada se reflektori ugase.

Koliko je kratak, ili dug, bio put od predsedničkog kandidata do kandidata za predstavnika Srbije na Evroviziji? Koliko satire sa sobom nosite ovoga puta?

„U suštini, bio je dug put. Muzika je, ipak, nešto čime sam oduvek želeo da se bavim i ovo mi je draže od predsedničke kandidature. Ipak, ne mogu ni to da zanemarim, jer je to jedinstvena stvar koja može da se desi nekom momku sa 24 godine. Ovoga puta sa sobom ne nosim satiru – sada je u pitanju čista emocija.“

Vaše kandidature i danas izazivaju pošalice na internetu. Da li je tačno da ste i sada došli na PZE da nekome „odvučete glasove“?

„Video sam to, smejao sam se – genijalna fora, iskreno. Ne znam da li su takvi komentari maliciozni ili ne, ali su svakako zabavni.“

Mnogi Vas i dalje prepoznaju pre svega kao politički fenomen. Da li Vam to pomaže ili odmaže u muzici?

„Minimalno odmaže, ali i pomaže jer donosi publicitet. Vremenom će se to iskristalisati, pogotovo ako pobedimo na PZE i odemo na Evroviziju. To bi me dodatno profilisalo kao muzičara i postalo samo jedna od karika u mom radu. Možda ću kasnije raditi film, možda objaviti knjigu.“

Postoji li opasnost da publika sve što radite čita kao ironiju, čak i kada ste potpuno ozbiljni?

„Ne mislim da je vreme ironije prošlo. Ljudi su, vremenom, kroz muziku shvatili da su u pitanju ozbiljni i emotivni tekstovi.“

Kada pogledate političku scenu danas – da li Vam deluje da je satira postala nemoćna jer je stvarnost nadmašila humor?

„Politička situacija 2017. godine, kada sam se kandidovao, mala je maca u odnosu na ovo danas. Ovo više nije satira – mi živimo horor film. Ne znam da li ovde i satira može da pomogne.“

Ako biste danas ponovo ušli u političku trku, posle PZE ili eventualne Evrovizije, da li bi strategija bila ista?

„Nikada više ne bih ušao u političku trku.“

Vratimo se muzici – kako je nastao Kosmos Trip i šta je suština tog projekta: zvuk, ideja, estetika?

„Kosmos Trip je projekat koji smo Mihajlo, Stefan i ja zamislili još 2015. godine. Hteli smo da napravimo drugarski bend, ali je svako u jednom trenutku krenuo na svoju stranu. Nismo imali kapacitet – pre svega psihički – jer smo prolazili kroz lična sazrevanja, a i politička trka je u tome imala svoju ulogu. Sada su se stvari poklopile, sazreli smo i bend se rodio u pravo vreme. I zvuk, i ideja, i estetika – posebno estetika, na kojoj je radila moja supruga, koja je unela koreografiju i svoju viziju.“

Koju muziku slušate privatno?

„Slušam hardcore hip-hop, ali i australijski bend Sticky Fingers. Oni su mi sinonim za dečački bend iz kraja i mislim da im po energiji pomalo ličimo. To je miks svega – tvrdo, urbano, ali i opuštajuće.“

Koje koncerte ovog leta nećete propustiti?

„Nisam koncertni tip. Ne volim velika masovna okupljanja, pogotovo kada morate da se probijate kroz hiljade ljudi. Ali ove godine sigurno idem na koncert Kosmos Tripa u Beogradu.“