Sećanje reditelja Gorana Markovića na 1997. godinu: Milena Dravić je sa gospodskom ćutnjom pamtila svoj „bliski susret“ sa policijom

Godina u kojoj je rođen Danas, 1997, u delu javnosti ostala je upamćena po dramatičnm događaju koji je tada potresao čitavu zemlju i kulturu, a kao autentično svedočanstvo sačuvao ga je reditelj Goran Marković u igrano-dokumentarnom filmu „Kordon“, koji je snimio 2002. godine.

Građanski protesti protiv falsifikovanja izbornih rezultata Miloševićevog režima, koji su započeli sredinom novembra 1996. širom Srbije, kulminirali su u Beogradu 2. februara 1997, strahovitim napadom policijskih snaga na građane, koji se paralelno odvijao ispred Brankovog mosta i okolnih ulica, na mostu, oko palate Albanija, u Francuskoj ulici, Dositejevoj, Vasinoj, Jovanovoj…, gotovo sve do Dorćola.

Na minus deset stepeni, kako se seća Marković, policija je ledenim vodenim topovima, suzavcem i pendrečenjem u gotovo trosatnoj brutalnoj akciji u kojoj je teško povređeno desetine građana, pokušavala da spreči demonstrante da probiju kordon i da se pridruže jedni drugima.

Među njima je bila i legendarna glumica Milena Dravić, koja je zajedno sa Draganom Nikolićem i brojnim beogradskim umetnicima od prvog dana protesta skoro svakodnevno šetala beogradskim ulicama.

A u tom istom danu 2. februara, kada su MIlenu srušili vodeni topovi i suzavac, a lekari privatne klinike „Anlave“ koji su podržavali demonstrante pokušavali da je izvuku iz obruča, svetske agencije objavile su vest da je ona jedina glumica sa ovog prostora čije će se ime naći u Svetskoj filmskoj enciklopediji 20. veka, koja je upravo bila u pripremi.

– Događaj na Brankovom mostu i oko palate Albanija 1997. bio je jedan od najupečatljivijih u mom životu, i na neki način imao sam satisfakciju da ga rekonstruišem u filmu „Kordon“, koji je imao velikog uspeha na festivalima u inostranstvu, a u Montrealu je dobio Gran pri u glavnom programu – kaže za Danas Goran Marković.

– I ja sam gotovo četiri meseca, koliko su trajali protesti, zajedno sa Milenom, Draganom i mnogim drugim kolegama i umetnicima skoro svakog dana bio na ulici. Znao sam napamet šta se događalo 2. februara i kako je izgledala ta akcija policije, i jako mi je bilo stalo da ostavim svedočanstvo o tom trenutku. Ne kao pristrasni učesnik ili gledalac koji mrzi jedne, a oduševljava se drugima, nego da autentično rekonstruišem ceo događaj – seća se Marković.

Tako je za snimanje „Kordona“ doveo skoro hiljadu statista i jedan broj policajaca, koji su i sami učestvovali u događajima 2. februara.

– To je bila vrlo čudna situacija – da se demonstranti i pollicajci posle pet godina opet nađu na istom mestu, i da se snima scena o tome. A i tada je, pred kamerama, opet sve bilo vrlo dramatično i teško, sa dosta krvavih glava tokom snimanja. Taj bes koji su osećali jedni prema drugima mogao je da se oseti u vazduhu, i mnogo su se zakrvili međusobno. Ta scena je, naravno, delovala potpuno ubedljivo i za mene veoma važno, zato što je ostala zabeležena jedna istina o kojoj nije bilo mnogo arhivskog materijala. Od cele te užasne februarske drame i gongule koja se dogodila, moglo je da se nađe samo nekoliko kadrova polivanja demonstranata vodenim topovima. Ali, mi smo se svega sećali, i sve te događaje smo detaljno razradili u „Kordonu“ – ističe reditelj koji se tokom višedecenijske karijere u svim svojim filmovima bavio aktuelnim društvenim i političkim temama.

U ovom igrano-dokumentarnom ostvarenju po scenariju Nebojše Romčevića, pojedini glumci igrali su neke od autentičnih likova policajaca i demonstranata, a bilo je i naturščika.

– Sećam se kako sam doveo moju snahu koja nije bila glumica da igra Vesnu Pešić, jer je strašno ličila na nju, a da je moj brat od strica koji je veoma podsećao na Zorana Đinđića igrao njega. Snimali smo skoro dva meseca veoma detaljno, zaustavili smo čitav saobraćaj na Brankovm mostu od, recimo, deset uveče do zore, i sećam se koliko su nas ljudi psovali, jer su tu relaciju sa Novim Beogradom i Zemunom morali da prolaze okolnim putem. Snimali smo i kordon pored palate Albanija, gde smo takođe koristili lična iskustva. Ali, „Kordon“, nažalost, nije mnogo prikazivan kod nas. Nije ni mnogo poznat film i jako malo ljudi ga je videlo, a ipak ostaje kao vrsta istorijskog i igrano-dokumentarnog sveodočanstva o onome što smo živeli u vreme režima Slobodana Miloševića – kaže Marković.

Milena Dravić (1940-2018), jedina glumica iz Istočne Evrope sa Kanskom nagradom, Specijalnom nagradom Zlatna ruža na festivalu u Veneciji, diva koja je dobijala komplimente od Alfreda Hičkoka, Ežena Joneska, Džeka Nikolsona, Džona Lenona, Nurejeva, Miloša Formana.., a u doba Miloševića bila zabranjena na nacionalnoj televiziji, nikada javno nije želela da govori o svom „bliskom susretu“ sa suzavcem i pendrecima.

I taj događaj, kao i sva šikaniranja vlasti devedesetih godina, nosila je gospodski, sa distancom i u tišini.

– Milena je bila izuzetna umetnica i velika ličnost, i od takve osobe se ništa drugo nije moglo ni očekivati, nego hrabro i gospodsko ponašanje. Dobro sam poznavao Milenu, nešto smo zajedno i radili. Ona je kao osoba, kao žena, bila jako krhka i ranjiva. Ali, u tim situacijama kada je javno trebalo da se pokaže neki angažovani i plemeniti građanski gest, jedno nepristajanje na nemoral, bila je jako hrabra i odvažna. Ništa Milenu nije moglo da slomi, tako da je i taj incident kod palate Albanija i danas, posle dvadeset pet godina, samo još jedno lice bezumnog Miloševićevog ostajanja na vlasti po svaku cenu. Povod za demonstracije 1996/9. bili su falsifikovani izborni rezultati, Milošević nije htao da prizna pobedu opozicije na lokalnim izborima, a i sada je slična situacija. Sada možda imamo nefalsifikovane rezultate, ali aprilski izbori su sigurno bili nelegalni. Ljudi u Srbiji znaju da ih ova vlast pritiska upravo zbog toga što je nelegalno na tom mestu, što nema zakonsko, formalno pravo za to. I sama vlast to dobro zna i plaši se sopstvene senke, a ljudi koji to takođe znaju mrze njenu senku. I svima je jasno o čemu se tu radi – kaže Goran Marković, reditelj sa svetskim priznanjima i beskompromisnim moralnim stavovima, koji ga već decenijama takođe čine velikim.

Umetnici su tiranima glavni neprijatelji

– Istorija je puna šikaniranja umetnika, zato što je posao umetnika i posao tiranina dijametralno različit i u suprotnosti – kaže Goran Marković. – Čim ste umetnik, morate da budete protiv tiranije, to vam je ljudski zadatak i nemate prečeg ideala od toga. Ako ste tiranin, onda su vam umetnici i ljudi koji slobodno misle glavni neprijatelji. I uvek kada se radi o nekom mračnom periodu, kao što je bilo doba Miloševića i kao što je to sada, umetnici su bili suprotstavljeni toj sili i trpeli su nasilje takvog režima. Tirani se boje umetnika i svoj strah pokušavuju da zataškaju time što su nasilni prema njima i što ih proganjaju. Naravno, umetnici, takvi kakvi su, ne odustaju od svojih ideala, naprotiv. Čak bih rekao da im to nasilje režima daje još više motiva i snage da izdrže – čim osete da su progonjeni i da ih se vlast boji, umetnici postaju još čvršći u svojoj borbi – ističe Marković.

Vrhunska ekipa

Na filmu „Kordon“ Gorana Markovića i Nebojše Romčeviča okupila se vrhunska glumačka i autorska ekipa – Marko Nikolić, Bogdan Diklić, Olivera Marković, Nikola Đuričko, Dragan Petrović Pele, Nenad Jezdić, Nebojša Milovanović, Radmila Tomović, Nebojša Ilić, Marko Baćović, Hristina Popović, Milutin Milošević, Ratko Tankosić… Scenografiju je radio Veljko Despović, iza majstorski snimljenih scena brutalnog obračuna režima i policije sa građanima stoji direktor fotografije Predrag Pega Popović, a montažer je bio Marko Glušac.