Seks, ironija i burleska sa šarmom i lakoćom: Inscenacija Mocartove opere ”Cosi fan tutte” režisera Kirila Serebrenikova

Cosi fan tutte – tako čine sve! Mocart nije sa podignutim prstom svoje protagoniste podvrgnuo moralnom podsmehu, već nam pokazuje da moralne predstave i romantično egzaltirane zakletve na vernost nisu nužno podudarne sa realnošću.

Dvojica zaljubljenih i verenih muškaraca prerušavaju se da bi ispitali vernost svojih izabranica. Ovde je reč o komediografskoj tehnici ”eksperimentalnih situacija”. Izabranice pak ne primećuju ništa, već se olako prepuštaju flertu i lakomislenoj ljubavnoj igri, još uvek ne znajući ko ih zavodi…

Dva para, jedan opskurni poziv u rat i jedan dubiozni filozof Don Alfonso čine ingredijencije ove ”vesele drame” (dramma giocoso): zapravo tek zaljubljeni i vereni, razdvajaju se Ferando i Guljelmo od svojih partnerki Fjordiliđi i Dorabela, da bi pošli u rat. Pošto su u borbi (prividno) pali, ostaju dve mlade žene u žalosti, našavši na različite načine put u život. Ili je sve pak bila samo prevejana igra muškaraca?

Nekadašnji direktor Gogolj teatra u Moskvi, nastoji na večnom u Mocartovim figurama i njegovoj muzici. Ovu Mocartovu operu je režiser iz Moskve preko zuma postavio u Cirihu 2018. Nakon dvogodišnjeg kućnog pritvora na četrdeset kvadratnih metara, pod strogim nadzorom, Serebrenikov danas živi, počev od rata u Ukrajini, u Berlinu.

U teretani i nekakvom luksuznom stanu žive oba para uz ”selfije” i „seepil i uobičajene rituale našeg vremena. Bina je na dva sprata. Na gornjoj mlade žene vežbaju Jogi sa ”pozdravom sunca”, na donjoj bini trenirani muškarci boksuju i podižu tegove u vis. Žene su povazdan u ”šopingu” i dolaze, nakon treće promene haljina, na ideju da bi i muškarce mogle da promene. Ali onda stupaju dvojica paša, koji na nargile puše, kao arapski šeici prerušeni, u njihov život, uključujući najpre prenos utakmice na televiziji sa svetskog prvenstva u fudbalu u Kataru. Obe bine čine različite svetove, ali u hedonističkom su oni istovetni, sve dok ne otpočne ispitivanje žena. Ali to već nije jednostavna igra. Muškarci će krenuti na front i tamo – to je Serebrenikova ideja – odmah poginuti. ”Danas”, ističe režiser u programu ove produkcije, ”stvarnost je drugačija” Sada vlada rat u Evropi. U mojoj zemlji, koja je otpočela rat, odlaze mladi ljudi otrovani propagandom u ovaj besmisleni i monstruozni rat, da bi ubijali ili bili ubijeni”.

Dorabela i Fjordiliđi su u žalosti sa urnama u ratu palih verenika pod pazuhom. Sada nastupaju dvojica utegnutih mišićavih muškaraca tipa ”čuvara na ulazu u disko” i ”Bodyguard”, koji su kod Mocarta Albanci. Oni sada igraju prerušene zavodnike, dok u ratu pali verenici kao avatari i aveti, odozgo ili sa strane moraju da gledaju, kako njihove mlade verenice u negližeima i seksi donjem vešu pri uzdisanju u scenama simuliranog orgazma na oba sprata ne odolevaju udvaranjima mišićavih zavodnika.

Ovo je u visokoj meri zabavno, napeto i izuzetno višeslojno, senzacionalno planirano i glumljeno. Pokazalo se da je da Ponteov libreto idealna osnova za duboku i ironičnu muziku.

Posebna erotika i zavodljiva lepota krase protagonistkinje: Nađa Mchantaf u ulozi Fjordiliđi i Suzan Zarabi kao Dorabela. Dvojicu intriganata su pevali Ginter Papandel kao Don Alfonso i Alma Sade kao Despina, kao i dvojicu razočaranih verenika – Kaspar Zing kao Ferando i Hubert Zapior kao Guljelmo. Za dirigentskim pultom je bila izvanredne Katarina Milner, nastojeći na svetlom tonu Mocartove muzike, koja je suvereno koordinisala akustički izazov sa dvostrukim binama.

Ima nekakve dubokomislenosti u ovoj očaravajućoj inscenaciji. I tamo gde ona deluje frivolno, nema nikakve vulgarnosti i stereotipnog. U ovoj inscenaciji su se susreli jedan grandiozni režiser i jedna briljantna pevačka trupa.

Serebrenikov je uverenja, kao što veli u intervjuu u programu ove produkcije, da nam Mocartova muzika pruža nadu – ”i u najtamnijim momentima, sve jedno da li u Cosi fan tutte, njegovom Rekvijemu ili Don Đovaniju, stremi uvek ka životu i svetlosti. To će uvek odneti pobedu. Mocart nam pruža nadu”.

Inscenacija Kirila Serebrenikova secira duševna stanja dveju žena, njihovo stanje u žalosti i njihovu telesnu potrebu između dvoje ljudi i čini Mocartovo remek-delo senzualnijim i opitnijim no ikada pre toga.

Iz ženskog roda »tutte« u naslovu, doslovno – ”tako čine sve žene (!)”, kod Serebrenikova će biti kroz kompleksnost privlačnosti, žalosti, vernosti i seksa preinačeno u „Cosi fan tutti“ – ”Tako čine svi”(!).

Delo ne optužuje nijednu figuru, već omogućuje empatičnim gledaocima jedan dublji uvid u srca zaljubljenih. Mocart i njegov libretist da Ponte potežu iz svih registara komičnog iz arsenala Comedia dell’ Arte i ne štede na ironičnim, burlesknim i erotičnim dosetkama u karakterizovanju figura i partnera u ovoj ljubavnoj igri. Ali iza ove komedije se ocrtava suptilni duševni razvoj dvaju ljubavnih parova. U ovome je jednoznačna poruka ovog ”veselog komada”. Serebrenikovu je pošao za rukom špagat između Opera buffa i romantične ironije sa postojanim promenama tempa i štimunga između psihologije i komedije arhetipova, što komad čini višeslojnim i kompleksnim. U Berlinu je ova produkcija ”auftakt” da-Ponte-trilogije (Così fan tutte , Le nozze di Figaro i Don Giovanni), koja će narednih sezona biti na programu ove renomirane operske kuće.