SRĐAN VUČINIĆFOTO Stanislav Milojković

“Prava umetnost je ono što nikada i nigde nije bilo a što je najveća istina u životu – ova Geteova misao mogla bi biti moto filmskog autora u potrazi za nesnimljenim, donekle i nesaopštivim sadržajima vlastite psihe. Zato se ovogodišnji sadržaj odvija u znaku dramske hiperbole o ukletosti ljudske prirode”, navodi Srđan Vučinić, umetnički direktor Festivala autorskog filma (FAF), u tekstu “Kardiogram podeljene planete” u uvodniku žurnala ovogodišnjeg FAF-a.

Kaže da će festival biti i u znaku formalnih istraživanja i tematskih prodora u novo kakve nam donose prateći program Bande a part, Hrabri Balkan i Sirovo.

Vizuelni identitet FAF-a je inspirisan Žan Lik Godarom i plakatom njegovog filma “Ludi Pjero” na kome je plavo lice Žan Pol Belmonda.

Autor dizajna je odlučio da lice predstavi kao obrisano jer, kako kaže, FAF je manifestacija na kojoj se odbacuju uzori da bi se krenulo u nešto svoje.

Kako ste u kontekstu trenutka u kome se svet danas nalazi doživeli vizuelni identitet 28. FAF-a, tu sliku kao obrisanog plavog lica, koje su vaše asocijacije?

– To je jedno od najoriginalnijih vizuelnih rešenja našeg festivala za ovih tridesetak godina, jer mu je uzor bio samo početno polazište za vlastitu kreaciju. A moja lična asocijacija nema veze sa licem, nego sa planetom. Kao što kaže Dejvid Bouvi u svojoj pesmi, a što bi se slobodno moglo prevesti – Zemlja je plava i tu se ništa ne može učiniti. Čovekova pohlepa, glupost, ni sve rakete koje je njegov um stvorio još dugo neće moći da unište to plavetnilo Zemlje.

I deo programa FAF-a posvećen je Žan Lik Godaru, šta biste rekli, da li je njegovo shvatanje filma uticalo na domaće autore i, ako da, na koje i na koji način?

– Pa sigurno da je uticalo, na čitavo neoavangardno krilo Novog jugoslovenskog filma. Preko napisa i scenarija Branka Vučićevića uticao je na Žilnika, Karpa Godinu i na čitavo to shvatanje igranog filma kao igračke i kao koncepta. Uticao je direktno na rediteljske postupke, na kolažnu strukturu kod Makavejeva ili na metafilmičnost kod ranog Srđana Karanovića; na drugačiji, parodijski način uticao je na Kozomaru i Mihića ili na Jocu Jovanovića…

Nagradu za životno delo “Pogled u svet: Vojislav Vučinić” dobio je ruski reditelj Aleksandar Sokurov za koga između ostalog kažete da je autor koji nikad nije pratio modu i trendove. Koliko su danas filmski stvaraoci u mogućnosti da sagledaju da li su njihove stvaralački impulsi vođeni unutrašnjim glasom ili su, a da toga nisu čak ni svesni, zapravo pod različitim uticajima?

– Naravno, svaki stvaralac je, hteo on to ili ne, na svesnom ili nesvesnom nivou pod nekim i nečijim uticajima, verovatno su to i uticaji naših zaboravljenih predaka i prethodnika, “kolektivno nesvesnog”. Ključno pitanje je da li će se taj stvaralac svesno opredeliti da robuje aktuelnim mnenjima, modama, aktivizmima, ultimativnim zahtevima tržišta i medija, ili će sve to odbiti. I opredeliti se da gradi neki svoj svet koji će možda, poput deteta, uspostaviti čistiji i neposredniji odnos sa našom stvarnošću od bilo kog aktivizma i angažmana.

Da li “tiranija političke korektnosti” i trend “cancel kulture” ugrožavaju kreativnost danas?

– Nikakav totalitarizam nije uspeo da uguši umetnike koji su imali šta da kažu svetu. Možda samo fizički da ih eliminiše, kao Petronija Arbitra, Mandeljštama, Lorku, Gumiljova, Harmsa, Šumanovića, Šulca… ali nije uspeo da uguši njihovu reč, sliku, njihovu umetnost. I u ovo orvelijansko doba postistine i lažnih vesti verujem da će zasijati neki novi umetnici, uprkos duhu vremena.

Navikli smo da FAF donosi priče koje polaze od nečeg malog a zapravo zahvataju suštinu konflikta trenutka u kome živimo. S kojim filmovima bi u tom smislu mogla da se identifikuje ovdašnja publika?

– Skrenuo bih pažnju na lajt-motiv aktuelne borbe običnih, marginalizovanih ljudi za parče vlastite zemlje, koja se provlači od španskog filma „Alkaraz“, preko kolumbijskog „Kraljevi sveta“, pa do indonežanskog „Autobiografija“… Druga važna tema je život ljudi potpuno nevidljivih za državni sistem, za medije kao i za političke elite – ona se u veoma različitim autorskim prosedeima provlači od našeg filma „Da li ste videli ovu ženu?“, do francuskog „Sent-Omer“ ili sudanske alegorije „Brana“… Ti nevidljivi ljudi, koji “bez čela i imena prolaze ulicom”, kako bi rekao naš pesnik – postaju, rekao bih, pravi junaci našeg doba.

Najviše volite kada vas film iznenadi, donese nešto neočekivano. Ima li takvih u ovogodišnjoj selekciji i, ako da, u kom smislu su bili iznenađujući za vas?

– Pa iznenađujući su bili na različite načine… Iznenađujuće je kad od autora kakav je Lukas Dont od koga na početku očekujete izraziti LGBT aktivizam (i na osnovu njegovog prethodnog filma „Devojka“) na kraju filma „Blisko“ dobijete elementarnu, nepatvorenu emociju, veoma retku u savremenom francuskom filmu. Neočekivano je i kada od jednog islandskog filma („Predivna stvorenja“) iz jednog naizgled savršeno sterilnog društvenog okruženja dobijete takvu količinu “maligne” agresivnosti adolescenata, i u isti mah toliko potiskivanu žudnju za ljubavlju i životom. Uvek mi je iznenađujuće i to obilje života u kadru koje nam dolazi od autora zemalja Trećeg sveta – ta surovost i lepota čovekovog postojanja koje su za njih suštinski neodvojive.

Makar iz najava, čini se da filmovi s ovih prostora donose nešto novo. Šta je vama važno kod ostvarenja ovih mladih autora?

– Za mene je važno da su oni drugačiji od svih opštih mesta i stereotipa, od svega onoga što se očekuje od srpskog ili hrvatskog filma. „Sigurno mjesto“ izvlači dublje psihološke i društvene konsekvence iz jedne lične i porodične tragedije, i time odlazi dalje od pukog trenda autofikcije (baš kao i roman „Deca“ Milene Marković). Dok film Zorića i Gluščevića podseća na neke rane radove braće Koen po tom spoju nepredvidivosti, iščašenosti i sirovih detalja svakodnevice. „Poslevode“ Daneta Komljena s uspehom se kreće na granici između video-arta, eksperimenta i narativnog filma.

Koje su vaše lične, a koje kritičarske preporuke za ovogodišnji FAF, može li to uopšte da se razdvoji?

– Ne verujem da se može razdvojiti. Kritičar je samo jedan gledalac više koji možda ume da artikuliše svoj doživljaj dela. Parafrazirao bih jedan Kamijev iskaz o Kafki – sva umetnost filmskog autora je u tome da nas prisili da ponovo gledamo njegov film. To su dakle filmovi koji vas teraju da ih ponovo vidite, jer su svakidašnji život intenzivirali, uzdigli ga do nivoa filozofskog, egzistencijalnog problema. Takvi su, na primer, francuski film „Planina“, pakistanski „Joyland“, iranski „Oduzimanje“, a ne bi trebalo zaboraviti ni sjajan film „Kraljevi sveta“ kolumbijske rediteljke Laure Mora Ortega…

Da li vam je žao što neki film nije u selekciji?

Žao mi je što nije u programu film „Crimes of the Future“ Dejvida Kronenberga, kao što mi je prošle godine bilo žao za „Titan“ Žulije Dukorno. To su autori koji pomeraju granice naše izdržljivosti i otkrivaju nam svet u kojem smo se našli bolje od mnogih naučnih studija.

Mekdonin protagonista je i everyman

Veliki broj filmova dolazi s nagradama sa svetskih festivala i FAF otvara jedan takav – “Duhovi ostrva” Martina Mekdone s Kolinom Farelom i Brendonom Glisonom u glavnim ulogama Šta nalazite uzbudljivim u ovom filmu?

– Uzbudljiv je, usudio bih se da kažem, jedan filozofski nivo ovog dela. Iako se radnja događa pre tačno jednog veka, ona govori o svevremenom problemu ukletosti ljudske prirode i nepomirljivih strasti koje čak i suživot najbližih mogu učiniti paklenim i nepodnošljivim. Tako gledano, Mekdonin protagonista je i everyman, i najbliži srodnik antijunaka Beketove tragične farse.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.