Stara moda 1Foto: Promo

Bogdan Šuput je jedna zaboravljena novosadska ikona. Rođen na samom početku Prvog, stradao u Drugom svetskom ratu, on je svojim lirskim ekspresionizmom nagoveštavao mračne krajine u kojima smo se svi našli.

Doduše, njegovo delo, koje u sebi nosi pogdegde vangogovske socijalne motive, dugo je čitano u blagom ideološkom ključu, pa me je ta stvar pomalo odbijala.

Sve dok nisam shvatio da se njegov životni krug, koji graniče Novi Sad, Sarajevo, Sisak, Pariz, Obelsdorf, Karlovci, preciznije, slike tih gradova, njihove tamne, sjaktave draperije, aveti, poklapa sa prostorom koji i mene literarno uzbuđuje.

Uvek moram da imam mesto, konkretnu predstavu gde se stvar događa, a kad se uhvatim takve stvarnosne poštapalice – sve se kaže samo.

Upravo, zbog tih snovidnih scenografija, od svake Šuputove adrese načinio sam sliku.

Kada se slike slože nekim logičnim redom, dobija se Katalog izložbe slika ili Sadržaj knjige, još jedan okrajak priče.

Ali, da nije bilo jednog konkretnog Šuputovog platna izgorelog u kući moje poznanice dr Miroslave Curice Jovanović, njegovog davnašnjeg modela, a u nekom namernom, ljubavnom patnjom izazvanom požaru – ne bi možda bilo ni one prve rečenice.

Svetluca li još negde ta slika, ako o njoj postoji priča, upitao sam se, i stvari su počele da se same od sebe dešavaju.

Imao sam sve: fotografije, Curičino lice na Šuputovim akvarelima, njeno stvarno prisustvo.

Valjalo se samo prepustiti pesničkim slikama.

Moglo bi se reći da je tu reč o toposu koji se pretapa u toponim.

Buenos Ajres, Petrograd, Dablin, sve su to literarna opšta mesta, ne gradovi već mitovi, kao i ratni Novi Sad, iz romana Aleksandra Tišme ili Kišovog Peščanika.

I Šuput je u Parizu slikao crkvu Notr Dam, kao i svaki bezimeni ili veliki slikar ili slikarčić koji se tamo našao.

Ta priča je ofucana, koliko i slikarski bere.

No stvar je dublja, izazovnija.

Znači, ovde se ne potpisuje, dišanovski, točak bicikla, već se ukoštac hvata s nečim bezbroj puta viđenim, neoriginalnim.

Svaki je pesnik opisivao, recimo, zoru, i Homer ima onu ružoprstu, i veliko je iskušenje upustiti se u poduhvat, naizgled svima prohodan i jasan, pa se na kraju potpisati, kako to Šuput reče, punim imenom i prezimenom.

Uostalom, i Tišma i Kiš su, između ostalog, junaci mojih staromodnih romana.

Kad kažem staromodan, onda hoću da govorim o piscu koji još veruje u čudo.

Možda je i istina postala nesvakidašnja stvar?

Svaka od ovih uličnih priča jeste mala, svakodnevna tragedija.

Uopšte, mislim da sam oslobođen od stare mode, od žala za nečim što je prošlo.

Jedino mi je žao što uvek sve tako krvavo ispadne.

Inače je stvar samo u promeni imena.

Dakle, umre jedno ime.

Na kraju, niti mi je pripadalo, niti sam ja njemu pripadao.

Znate već.

Izađete iz kuće i nikad se više ne vratite.

Ako hiljadu puta ponovite: lasloblaškovićkostakrstićbogdanšuput, sva ta imena na gomili kao da će izgubiti značenje.

Ako su ga nekada uopšte imala.

Pokušavam da govorim istinu i samo istinu.

Da pravim tragedije od anegdota.

Da gutam sve što mi dopadne šaka.

Fikcija je za malu decu.

Ja sam ozbiljan čovek.

Jednom sam pokušavao da budem duhovit, pa sam penzionisanog milicajca (koji je na podlaktici imao istetoviranu oznaku svoje krvne grupe), pesnika amatera jesenjinovske orijentacije, pitao za naslov Borhesovog petstostraničnog romana o životu rudara (kao da mi je na vrhu jezika)…

I ovaj se tog naslova setio!

Eto šta znači malo erudicije i životnog iskustva.

Autor je poznati romansijer i pesnik čiji je roman Carinska ulica u Novom Sadu nedavno objavljen u izdanju Arhipelaga.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.