Svedočanstvo o vatri i tami

Potresna koliko i izazovna – na granici između sećanja i potisnute stvarnosti Sinobadova izložba okupila je na otvaranju gotovo sve koji se u Beogradu ozbiljno bave fotografijom.

Fotografije kojima je Željko Sinobad ovekovečio mnoge društvene, političke i istorijske događaje tokom svoje profesionalne karijere u domaćim i svetskim medijima, najpre su predstavljenje u aprilu 2017. u Banatskom Brestovcu – na izložbi „Senke trajanja“, da bi preko Užica došle od Beograda, gde su „pojačane“ sa još deset slika. Organizatori izložbe su Srpsko kulturno društvo „Zora“ Knin, Beograd i Udruženje Srba iz Hrvatske u Beogradu.

– Izložba u Banatskom Brestovcu bila mi je važna jer sam ušao u ediciju od 36 knjiga o najznačajnijim fotografima u Srbiji. Ova izložba u Kući Đure Jakšića trebalo je da bude vezana za godišnjicu „Oluje“, koju nisam slikao jer mi nije bilo dozvoljeno. Srce mi je tada puklo što ne mogu da zabeležim ono što se dešava mojim sunarodnicima. A moji sunarodnici su svi, uključujući i Šiptare. Po meni, sve što je na ovoj izložbi vezano je i za Krajinu i za Srbe ovde, Crnogorce, Hrvate, Slovence… Gledao sam da nikog ne povredim. Nisam radio iz mržnje, mada sam pun gorčine i kivan na one što tvrde da su najbolji predsednici u istoriji Srbije, kao da je ta istorija nekoliko godina njihovog mandata, ili na one koji su u bankarstvo uveli ono što je Velika Britanija radila sedamdesetih godina sve dok kraljica nije rekla: „Dosta s tim, ubiste mi narod“ – kaže za Danas Željko Sinobad.

Napominje da ga kritičnost prema „gluposti i idiotizmu“ prati od prve fotografije „Čekanje u redu za WC“, nastale pošto je pre toga u gradu uništeno pet javnih toaleta, što ga „asocira na celu bivšu Jugoslaviju, koju smo razbili, onda se trkali ko će pre da uđe u EU“.

– Rođen sam u Beogradu igrom slučaja. Poreklom sam iz Dalmacije, mama Slovenka, a baba Italijanka. Nisam nacionalista. Ušao sam u fotografiju iz ljubavi ne shvatajući težinu bavljenja njom. Ona i danas za mene ima neku neobjašnjivu magiju koju osećaju čak i oni koji slikaju sa mobilnim. A dok je još tu bila i hemija, kad uđeš da praviš slike – to je bila alhemija – objašnjava Sinobad.

Sa fotoaparatom nerazdvojan je od tinejdžerskih dana, a da bi se se njom bavio na pravi način postao je profesionalac.

– A još kad uđeš u novine, to je način da upoznaš druge ljude. Oni su jedno od čuda – ne zbog moći, nego zbog učenja. Ali, video sam i primetio više ružnih nego lepih stvari. Ogrubeo sam na patnju, mada mi još uvek krenu suze kad neko nesebično učini dobro delo. A to se događa jako retko – kaže Sinobad, učenik legendarnog Tomislava Peterneka.

Objašnjava da je izložba u Kući Đure Jakšića „produkt njegovog stalnog razmišljanja, kritičnog stava i upoznavanja sveta“. Uprkos svemu na njegovim fotografijama najviše je dece – on tvrdi da je ostao dete i do danas.

Rasprodano detinjstvo

– Onog klinca što prodaje detinjstvo slikao sam tu na Slaviji. Krenuo sam na posao, bio je neki kišni dan, kraj godine. Mnogi su tada preživljavali tako što su prodavali sve i svašta. Tog dana zbog kiše nije bilo nikog, a dečak je doneo svoje automobilčiće. LJudi nemaju para, on to ne može da proda za nešto mnogo novca, samo da sebi da kupi parče čokolade. Taj dečak na mojoj fotografiji danas ima 32-33 godine. Kad osuđujemo sad ove klince, moramo da se upitamo šta će ta generacija koja je prodala svoje igračke, a koja je imala hrabrost, smelost, znanja i želje da kupi kockicu čokolade, kako će oni da se ponašaju. Zato je donekle cela koncepcija ove izložbe, osim gorčine i neka vrsta razgovora i opravdanja pred mlađim generacijama, jer moja generacija ništa nije uradila niti promenila – kaže Željko Sinobad, čije fotografije „Imali li mleka za sve“, „Raspodano detinjstvo“… direktno vraćaju u devedesete godine 20. veka u Beogradu.

Umeti raditi nešto

– Za mene je umetnost umeti raditi nešto, čak i skuvati espreso na koji će svi dolaziti sa uživanjem. U engleskom jeziku umetnik je više zabavljač. Zato fotografiju, kao ni druge stvari ne delim na umetničke i neumetničke. Fotografija ima neverovatnu osobinu dokumentarnosti, koju nijedna druga umetnost nema na taj način. Dobra fotografija osim dokumentarnosti mora da ima estetiku, priču i poruku, da budi emocije i pokrene na razmišljanje – naglašava Željko Sinobad.