Tajna Jadrana koju bi svi da zadrže za sebe – između Pirana i Portoroža

Već samo u Miru, nerazgaženom i nekompromitovanom masovnim turizmima, konzumerizmima i drugim nasrtljivim globalističkim “izmima” i izumima. A nisam morala da odem daleko, da bih daleko pobegla iz hektične džungle na asfaltu.

I pronašla savršenu meru Mora i Mira nam nasušnog, tako prekopotrebnog čoveku 21. veka. I to na 6,5 sati od Beograda.

Le Grande Bellezza

Za razliku od mnogih obala koje jedva čekaju leto, ima onih koje svoju draž i magiju otkrivaju i kad sezona još nije ni na vidiku. To vam je jedna posebna sorta – slovenačka Istra sa svega 46,6 km morske obale.

I dok većina tek planira godišnje odmore, na potezu između Portoroža i Pirana jede, moli i voli jedan tiši, sporiji, nepretenciozni, neodoljivi Mediteran – onaj bez meteža, gungule, vriske, stiske, trke i frke, a sa svim onim milinama i čarima zbog kojih smo, mi ljudi sa kopna beznadežno i nepopravljivo zaljubljeni u More.

Plus: ova kriška severnog Jadrana očarava nekim osobenim, autohtonim dolce vita rafinmanom. To se može objasniti i blizinom Trsta (na pola sata vožnje) i italijanskom vlašću od 1920. godine, jer Piran i Portorož tek su 1954. godine pripojeni Jugoslaviji, posle Londonskog sporazuma, kada je ukinuta Zona B Slobodne Teritorije Trsta kojoj su pripadali.

Le Grande Bellezza (iliti Velika Lepota) stanuje tačno na pola puta između Pirana i Portoroža, koje povezuje jedna od najlepših istarskih promenada: na dugom šetalištu sa biciklističkom stazom duž morske obale, samo mir, šum talasa i hotel koji je tačno znao gde je trebalo da nikne.

Još kad sam otkrila ko ga je projektovao, stvari su mi postajale jasnije – moj osećaj da arhitektura bukvalno uvlači to spektakularno okruženje i krajolik u enterijer. To me je sve vreme fasciniralo, i intuitivno sam osećala koliko je ova građevina deo to filmičnog pejzaža i produžetak obale, a ne samo luksuzno mesto gde ćete prespavati. Kako onda da vam jutra i ne prestanu da budu rutina, i postanu – događaj? Svetkovina. Spektakl.

Ovoliku zgranutost lepotom čim otvorim oči nisam doživela: prvo što ugledam – More, naježeno jutarnjim vetrom. I otvorim klizna vrata terase sva u prozorima od poda do plafona, da se halapljivo nagutam svežine i veličanstvenosti prizora. I gde god da se okrenem – puca More. Onda odem da se istuširam i operem zube i opet milo More u kadru.

Kupatilo ima prozor u sobu, sa sve pravim plavim drvenim škurama, koje kad otvorite, opet gledate More. Linija balkona, dok pijem prvu kafu, spaja se sa horizontom i pučinom Piranskog zaliva, opšivena bokorima lavande. A noću ko dete osluškujem šum talasa, i čekam da me u san pošalju.

Arhitektonsko  remek-delo iz  radionice  osnivača  Bauhausa: Od Srednjevekovnog  manastira  do najvećeg  slovenačkog odmarališta

Nimalo nije slučajan taj osećaj iskonske lepote, iako ste u hotelu. St.Bernardin resort optočen i razmirisan oleandrima, palmama, ruzmarinom, lavandom i lovorom, liči na malu mediteransku oazu. No istorija ovog mesta seže u duboku prošlost: u 15. veku bio je tu franjevački samostan, okružen vinogradima, posvećen poznatom propovedniku sv. Bernardinu Sijenskom, koji ga je posetio. Kad je u 19. veku samostan zatvoren, preuzima ga austrijska vojska i koristi kao uporište za odbranu čitavog Piranskog zaliva, da bi potom tu bilo sedište poreske uprave, pa carinarnice.

Od nekadašnjeg srednjovekovnog samostanskog kompleksa sačuvani su istorijski zvonik, oltar crkvice i zid s lukovima kao prepoznatljivi deo istarske kulturne baštine i živi svedoci vekovne hodočasničke tradicije. Ali i načina na koji Slovenija štiti i neguje svoje arheološko-istorijsko nasleđe – kako spomenike kulture, tako i prirode. I to je zadivljujuće: primer dobre prakse od koje bi mogli mnogo da učimo.

Jer crkvica sv. Bernardina, stara 600 godina, stoji ispred najvećeg hotela na slovenačkoj obali – Hotela Histrion, kao jedinstveni spoj istorijske baštine i modernog turističkog kompleksa, spajajući bogatu sakralnu prošlost sa obalskim ugođajima ovog sveta.

Taj zaštićeni srednjovekovni spomenik danas je pozornica romantičnih venčanja, lokalnih festivala i programa, scenografija za beskonačna fotografisanja armija turista, no brižljivo je konzerviran. I dobro se brinu o njemu, da ga prožrdljivi zub vremena ne naruži. Možemo samo da pretpostavimo kako bi se “proveo” u okružju kakvog modernog srpskog turističkog centra. I to je utisak koji vas ne napušta dok boravite u Sloveniji – kako se čuvaju i održavaju i kulturna dobra, ali i najmanje parče zelene površine.

Doživljaj Slovenije počinje čim se pređe granica u vidu intenzivnih kulturoloških šokova kojima srpski građani, ogorčeni i ojađeni ovdašnjom turbo betonizacijom i investitorskim urbanizmom, reaguju na zemlju u kojoj je zeleno zaista način života, gde beton (gle čuda!) ustupa mesto zelenilu, pa su i nadvožnjaci deo prirode, presvučeni u zeleno. Slovenija je lider u regionu i po izgradnji zelenih mostova preko auto-puteva. Ti ekodukti zasađeni vegetacijom povezuju staništa divljih životinja, da bi medvedi, vukovi, lisice i risovi bezbedno pretrčavali saobraćajnice. Na našem putu za Portorož, mi, novinari iz Srbije, nismo mogli da se otrgnemo utisku da čitava Slovenija kao da je izašla iz one pastoralne reklame za popularnu čokoladu. I to nije samo sistemska stvar, rekla bih, već i pojedinačna svest, što mi je potvrdio i naš ljubazni vozač Aljaž: da im je stalo da im i travnjak ispred zgrade bude cakum-pakum, da im iskreno bode oči ako vide da bacate otpatke gde im nije mesto, i da će vam prići i upozoriti vas.

Elem, i u predvorju Hotela Histrion, koji je bio vrli domaćin pohodu srpskih novinara slovenačkoj Istri (a koji pripada kompleksu St.Bernardin resort) dočekuje vas podsetnik da se tradicija u okviru renoviranog hotela smišljeno neguje, popularizuje i inkorporira u savremene turističke tendencije: autentični “suhozid” – drevna tehnika građenja zidova slaganjem kamena jedan na drugi, bez upotrebe vezivnih materijala, poput cementa. Ta vrsta drevnog neimarstva iz vremena antike, karakteristična za ruralna mediteranska područja, na listi je UNESCO-ve nematerijalne kulturne baštine od 2018. godine. Poseban pečat daju tradicionalne istarske škure, širom hotela, koje modernom eneterijeru vraćaju duh nasleđa, a koje sam imala i u svojoj sobi, kako ste već čuli. Toplina istarskog hrasta prožima hotel, podseća na prirodu koja vekovima oblikuje ovaj kraj, što samo doprinosi ukupnoj autentičnosti u sred ultra-modernog kompleksa.

U arhitektonskim detaljima provlače se i motivi mora, soli, lavande i maslina, a moj prvi utisak koji me zapahnuo već na ulazu u lobi je potpuno čudesan, čist, začaravajući miris “kao sa dna mora”, rekla sam menadžerki hotela Matei. Iskreno – lepši miris nisam osetila… Ispostavilo se da je reč o autentičnom osveživaču koji je za hotel specijalno i pravljen, sa željom da miriše na more; a saznala sam da će uskoro moći i da se kupi i ponese u naše zagušene gradove, sive od smoga i dima, da nam stanovi zamirišu na to beskrajno plavetnilo koje me posle ovog putovanja u Portrož i Piran opseda…

Ti jezičci Mora iskakali su mi na svakom koraku dok sam krstarila najvećim turističkim odmaralištem u Sloveniji koje se prostire na 24 hektara. Kad iz ptičije perspektive gledate hotel sa 276 soba, vidite da njegov zakrivljeni oblik prati liniju obale — s jedne strane okružuje marinu sa pristaništem (jednu od najvećih u ovom delu Jadrana), dok se s druge otvara ka moru.

Na prvi pogled, Histrion podseća na prekookeanski kruzer. Koliko je more ulazilo u svaki pedalj mog vidokruga – ja sam se u njemu tako i osećala (samo bez morske bolesti)… Šta da vam kažem kad ovde i sauna ima pogled na more (!!!), a udisanje vazduha zasićenog solju podseća da je more svuda oko vas, čak i kada ga ne dodirujete.

U istarskom hamamu, jedna divna Patricija otkrila mi je čari njihovog osobenog tretmana sa parom i solju, kojim vam uz masažu nežno “tapaciraju” čitavo telo .

Hotelski morski vodeni park Termaris najveći je kompleks bazena na slovenačkoj bali, i to sa grejanom morskom vodom (što znači da u moru uživate i kad temperature nisu za kupanje). I taj vodeni park projektovan je tako da ukida granicu između enterijera i eksterijera: velike staklene stene otkrivaju pogled na otvoreno more dok plivate u toploj, morskoj vodi.

Sve vreme mog boravka opčinjavali su me useci i procepi unutar hotela kojim je genije arhitekta bukvalno probijao zidove i puštao more da vam ulazi u kadar svako malo, ko u lagunu. Maestralno.

Mnogo sam uživala svaki put kad bih izašla iz sobe; zastajala bih kraj svakog od njih, da more još malo pustim k sebi, makar i vizuelno. Jer hotel je gigant, i bio bi ogromna betonska tvrđava da nije ovih procepa, poput venecijanskih kanala, koji oslobađaju pogled unutar dugačkih hodnika kojima sam se bukvalno gubila ko Alisa u Zemlji Čuda.

Izlazak u bade mantilu u šetnju rivom na jedinstvenu izložbu skulptura umetnika iz celog sveta, ovde je deo lokalnog folklora i svakodnevice. Za mene je bio svetkovina. Ako sloboda ima dress code, onda je to – to!

Zaštitni znak Portoroža je čuvena “Forma viva”, kolonija koja od 1961. godine okuplja vajare iz celog sveta. Pokrenuli su je slovenački umetnici Jakob Savinšek i Janez Lenasi i za 65 godina kontinuiranog održavanja manifestacije, umetnici iz više od 30 zemalja ostavili su Portorožu više od 130 kamenih skulptura, koje su izložene po najlepšoj promenadi slovenačke Istre.

Izaći u bade mantilu na izložbu okruženu maslinjacima sa spektakularnim pogledom na Piranski zaliv, uz zalazak sunca… Ništa mi više nije bilo potrebno.

Arhitektonski me je ovaj hotel toliko očarao, jer sam doslovno osetila koliko arhitektura direktno utiče na naš doživljaj samog mesta, lokacije…

Jugoslovenska azurna obala

Meštani će vam reći da je ovo mesto oduvek bilo nešto posebno, pomalo izdvojeno, gotovo privilegovano.

Do kraja 19. veka Portorož je bio skromno ribarsko mesto sa solanama koje ga okružuju i proizvode so na tradicionalan način star više od 700 godina (o tome u nekoj od narednih reportaža). Upravo su so, more i blato postali osnova razvoja banjskog turizma, a ta ista so danas je ključni deo bogate wellness ponude. Bilo kako bilo, osnivanjem kupališnog društva i izgradnjom prvih hotela, mesto počinje da se transformiše u elitnu destinaciju. Simbol tog procvata je istorijski Hotel Palace od kog zastaje dah, otvoren 1910. Godine. Danas je zaštićen spomenik kulture i slovi za jedan od najprestižnijih hotela u Sloveniji.

A onda je početkom sedamdesetih godina prošlog veka ta tiha posebnost dobila svoju ambicioznu viziju – začet je modernistički projekat jugoslovenske Azurne obale, tj. velikog turističkog razvoja kompleksa Bernardin. 1971. jugoslovenske vlasti su uz povoljne kredite Međunarodne banke za obnovu i razvoj, počele da razvijaju moderno odmaralište koje je trebalo da pozicionira Portorož kao savremenu turističku destinaciju na Jadranu i koje će promeniti lice obale.

Projekat je poveren širom sveta čuvenom američkom studiju “The Architects Collaborative” (TAC), koji je osnovao jedan od pionira moderne arhitekture, Valter Gropijus, osnivač čuvene škole Bauhausa!

E to kad sam saznala, tek po povratku u Beograd, istražujući istorijat ovog mesta – koliko me je opčinilo, postalo mi je jasnije zašto sam toliko bila fascinirana arhitekturom hotela. To zdanje nosi potpis i pečat projektnog biroa umeljivača Bauhaus stila Valtera Gropijusa koji je voleo da kaže: “Dobar prostor podstiče dobro življenje”, moliću lepo.

Zadatak projektanata bio je da osmisle prostor koji će prirodu da prati, a ne da je nadjača. I zaista, čini se da je sve podređeno jednoj stvari – lokaciji. Ili, kako bi to rekli oni koji poznaju turizam: lokaciji, lokaciji i – opet lokaciji.

Na pet minuta vožnje do Portoroža i Pirana (ili dvadesetak minuta šetnje-za-nezaborav), ovo mesto lebdi između mondenskog i intimnog. Arhitektura je izdržala pola veka, kompleks je renoviran, a prostor sačuvao ono najvažnije – osećaj da ste stigli negde gde se more samo ne posmatra, već – doživljava.

To dokazuje i Histrionov komšija (u okviru kompleksa St. Bernardin Resort), gigant Grand Hotel Bernardin, otvoren 1976. godine kao vodeći hotel luksuznog turizma. Njega je projektovao renomirani jugoslovenski arhitekta, akademik Boris Magaš, poznat po svom specifičnom brutalističkom stilu. Posle pola veka je znalački renoviran da zadrži modernistički karakter jugoslovenskog arhitektonskog nasleđa, a da istovremeno unapredi sadržaje za savremeni luksuz i održivost. Svaka čast.

I ovaj je hotel poput ogromnog prekookeanskog broda panoramski nadvijen nad Piranskim zalivom, ugrađen u stenu, pa liftom klizite dižući se iznad mora, jer vam je recepcija na 11. spratu. Svaka soba ima spektakularan pogled na pučinu, a na vrhu je najspektakularniji – na terasi Grand Café-a, more ulazi u kadar svakog zalogaja. Kuhinja koju potpisuje proslavljeni slovenački kuvar i finalista njihovog Master Chef-a, Mišo Jović nas je prenerazio svojim modernism pristupom tradicionalnoj kuhinji: istarske namirnice na savremen način – sveža jadranska riba, pažljivo pripremljeno meso, domaći ravioli s različitim sezonskim punjenjima, moderni tzv. “comfort” zalogaji poput gurmanskih burgera, uz lokalne začine, maslinovo ulje i čuvenu slovenačku Malvaziju.

Jako važna stvar i savet za što snažnije uživanje ovog čudesnog mesta: hotel je bike-friendly, te ne čudi što je šetnja ili vožnja biciklom najlepša iliti obavezna opcija do obližnjeg Portoroža ili Pirana. Kroz Portorož je nekada prolazila i čuvena Parencana, pruga uskog koloseka koja je spajala Trst i Poreč, ali i gradove u zaleđu Istre. Parencana je danas jedna od najlepših “zelenih staza” u Evropi, uvrštena u mrežu biciklističkih staza i kao “istarska kraljica” idealna za pešake, bicikliste i sve ljubitelje prirode i aktivnog turizma. Samo zamislite stazu kojom šetate ili biciklirate tik uz morsku obaku, kroz idilične gradove i sela, vinograde i maslinjake i brojne tunele. Najpoznatiji je 550 metara dugačak tunel Valeta, koji povezuje Strunjan i Portorož. Ogromna Lepota.

Parencana je moj najveći putnički i pustolovni san koji godinama priželjkujem, a posle ovog putovanja u Portorož, čini se – mnogo bliži realizaciji. Rešena sam da ga čim pre ostvarim.

Jer „kad god sam u krizi, potrebno mi je malo luksuza, komfora. Dobre hrane, dobrog vina… To mi pomaže da kroz situaciju prođem neosetno, bez demoralizacije…” što bi rekao Šurdin prijatelj Bob iz kultne jugoslovenske serije

“Vruć vetar”.

…a ja kažem: I ono parče Azurne obale između Portoroža i Pirana…

Foto: Smiljana Popov, St.Bernardin resort, Alma Premerl Zoko