Foto: Maria Morales

Mogućnost da se na jednom velikom i značajnom festivalu kao što je Bitef obezbedi prostor koji razvija podsticaje i stvara uslove za uključivanje mladih, posebno je bitan jer čini vidljivim da ih ima i da su važni da ih bude u svetu pozorišta koje želi da otkriva i podržava nove pozorišne tendencije.

Razgovorom povodom tri teorijske knjige o teatru počinje ovogodišnja „Polifonija“. Jedno, možda i ključno pitanje je – gde je mesto mladih u novim pozorišnim tendencijama, odnosno, ima li uopšte mladih (tinejdžera) u pozorištu – kao publike i(li) kao aktera?

Kako i sebe – kaže Đorđe Živadinović Grgur, glumac – još uvek smatram mladim, radim sa mladima i radio sam s mlađima, a i gledam ih u pozorištu, moram da kažem da nas ima itekako, mladih koji se bave pozorištem i uče u njemu i od njega. I uvek će nas biti. Nažalost, prostor za mlade je ipak prilično skroman i o tome treba misliti, jer ako se ne stvaraju uslovi da mladi suštinski upoznaju i razumeju pozorište, teško će se desiti da kao odrasli učestvuju u bilo kom smislu, zato što su bivali uskraćeni za različita znanja i iskustva kao deca i mladi.

„Mladih ima u pozorištu, ali u pozorištu koje je njima blisko, koje „čuje njihov vrisak““, kaže Branka Bajić, glumica i dramska pedagoškinja, misleći da je važnije pitanje koje su potrebe današnjih mladih i koliko nove pozorišne tendencije odgovaraju na te potrebe.

Nikola Isaković, student pozorišne režije, ističe da se još više mora pojačati svest o mladima kao nosiocima novih formi, ideja i ambicija. Umesto da im se nameće kako i šta da rade, treba ih pre svega dobro saslušati i dati im prostora da unesu nešto novo, potpuno naivno i neiskvareno, i zato „Bitef Polifonija“ svojim konceptom „višeglasja“ predstavlja pravo mesto za to.

Maša Seničić, dramaturškinja i scenaristkinja, ističe da „mladih ima u pozorištu, premda možda ne toliko u medijima koji se bave pozorištem; pa ipak, njihovo je prisustvo osetno, a entuzijazam neporeciv. Nalaze se u publici, ali ne po premijerama, već na balkonima, stepeništu i drugim pozicijama autentične radoznalosti. Kao akteri, najčešće se prepuštaju alternativnim pozorišnim praksama, performansu, hibridnim oblicima izražavanja. „Bitef Polifonija“ je ove, kao i svake godine, dokaz toga, između ostalog i zbog svog tima, ali i zbog svežeg duha koji vlada u pojedinačnim naslovima u programu“.

A, je li prevashodna uloga pozorišta u njihovom uzrastu edukativna i etička, odnosno, pokušaj da ih učini senzibilnijim za osobe sa margine, diskriminisane i izopštene iz društva po bilo kom osnovu?

Nikola smatra da to jeste jedan od glavnih ciljeva pozorišta, ali u kojoj meri se to realizuje zavisi od institucije do institucije. „Polifonija“ je uvek tu da podrži takav koncept. Đorđe misli da uloga pozorišta uvek, bez obzira na uzrast, treba da bude i etička, i edukativna. O kom god pozorištu da je reč. Maša smatra da je uloga pozorišta, bez obzira na uzrast – da vaspita publiku u pravcu kritičkog razmišljanja, kao i da stvori prostor za preispitivanje, kako društvenih konvencija, tako i ustaljenih načina ponašanja. „Pozorište je prostor kretanja i pomeranja, političkog i intimnog. Njegova je dužnost da se protivi diskriminaciji i marginalizaciji u bilo kom obliku, ali ne bih rekla da ono podleže konvencionalnim etičkim vrednovanjima; moral pripada diskursu nedeljnih ručkova, ne ozbiljnom pozorištu“, ističe ona.

Kako, onda, na glavni program Bitefa odgovara ovogodišnja „Bitef polifonija“? „Epske igrice“ deluju kao uvertira u predstavu Jerneja Lorencija o uticaju epske poezije, odnosno, njenom tumačenju i (zlo)upotrebi u novija vremena?

„Kao neposredni učesnik projekta „Epske igrice“ – kaže Đorđe – sticajem okolnosti se desilo da se tema našeg rada poklopila s temom Bitefa, što je sjajno, jer omogućava da kroz različite programe ista ili različita publika festivala prati sadržaje u vezi s domaćom epikom. Naša ideja je da metodama drame u edukaciji, racionalizirajući, pristupamo pesmama „kosovskih“ ciklusa, jer smatramo da učenicima na času, budući da igramo u učionici, treba da se ponudi alternativni pristup analize epske poezije, da se otvore i istraže razna pitanja. Kao što spram svega u životu treba da budemo kritični i nastojimo da posmatramo stvari iz različitih uglova, tako treba da se odnosimo i prema nacionalnoj istoriji i književnosti. Sve treba racionalizovati i o svemu pričati na vreme, dakle i u školi“.

Maša dodaje da „program „Bitef Polifonije“ ne odgovara na glavni program Bitefa, već ga dopunjuje drugačijim praksama, koje pak počivaju na sličnijim idejama, pitanjima i fenomenima. U tom smislu, ova dva programa stoje ravnopravno, čineći jednu pulsirajuću celinu, veoma dragocenu za kulturnu scenu Beograda“.

Možemo li, onda, saznati i nešto više o pojedinim projektima? Na primer, o performansu „Kontejner navodno sadrži“ ili interaktivnoj predstavi „(Ne)radno vreme“.

Isa, reditelj interaktivna predstave „(Ne)radno vreme“, koja se igra u kafiću „Popara“, otkriva da je to svakodnevni ritual savremenog društva. Pozorišni događaj u kojem publika postaje lik, tema i scenografija.

Maši se, među projekte koji su njoj privatno i profesionalno najuzbudljiviji, nalazi „Kontejner navodno sadrži“, budući da se njegov međunarodni autorski tim bavi kapitalizmom koji se otelovljuje kroz ciklične putanje svojih teretnih kontejnera, a na kojima pak počivaju proizvodnja i potrošnja, dve pogubne i esencijalne aktivnosti savremenog čoveka. Naime, kaže ona, ovo izvođenje hibridnog oblika – u previranju između performansa, radionice i dijaloga – dešava se upravo u kontejneru o čijoj se prirodi raspravlja.

„Polifonija“ postaje punoletna događajem poput onog kojim počinje „veliki“ Bitef u trajanju od 24 sata. Iskušava li se i njime strpljenje i posvećenost Bitefove publike i to one najmlađe ili je po sredi nešto drugo?

„Ne bih ovde koristila termin „strpljenje“, premda ono jeste lutajuća, sve ređa gledalačka osobina (i to ne samo u pozorištu) – pre bih rekla da se radi o posvećenosti, istrajnosti i predanosti, na kojima poziva ovakav teatarski koncept. Takozvani „durational theatre“ nije ni u kom slučaju provokacija niti ekscentrični samodovoljni događaj, već on poziva na drugačiju konzumaciju pozorišta i, iznad svega, iznova postavljanje pitanja šta ono jeste, a šta sve može da bude, zaključuje Maša, a Branka, kao članica autorskog tima „Događaja 24 sata“ – „Ljubav, hleb i priče“ na „Bitef Polifoniji“, ističe da u „Događaju 24 sata“ učestvuju deca, mladi, stari, pripadnici različitih etničkih grupa iz Srbije i Holandije, umetnici, kritičari, lokalno stanovništvo i mnogi drugi. „Jedan ovakav neuobičajen događaj pokušaće da pokaže moć pozorišta i umetnosti kada zajedno rade profesionalni umetnici i lokalno stanovništvo. Kroz trajanje i odolevanje, a kroz ostajanje i bivanje zajedno i zajednički rad, pokušaćemo da stvorimo jednu viziju i jednu mogućnost za „zajedničkiju“ i svetliju budućnost. Kao u mitovima, u ritualima prelaska „Heroja“, kroz ljubav, hleb i priče, hrabro otpočinjemo nove avanture“, kaže Branka.