Tišina kao minut ćutanja koji je Krizni štab umnogostručio

Pošto je i virus nekakvo živo čeljade, i on voli da „zaigra“ sa nama uz muziku. A viđeli smo da uopšte nije dobro kad se virus razigra – to za Danas zapaža Antonije Pušić alijas Rambo Amadeus, odgovarajući na pitanje kakav je to odnos virusa i muzike, koji u kombinaciji posle 17 časova u kafićima postaju kobni po građane Srbije.

Naime, Krizni štab je nedavno predložio meru za suzbijanje širenja kovida 19, a koju je Vlada usvojila – da se radno vreme ugostiteljskih objekata, tj. kafića i restorana, produži do 20 časova radnim danima, s tim što je od 17 sati strogo zabranjeno puštanje muzike.

Povodom sprege virusa i „pesme“ Pušić primećuje:

– Dakle, mogla bi muzika, ali ona najkvalitetnija, što se kod nas nažalost sluša samo u danima žalosti, ili pak progresivni, free jazz, koji slabo ko sluša, jer od njega čovjek može da bude samo pametniji.

Pušić zaključuje da bi tako „omogućili najškolovanijim ili najprogresivnijim muzičarima da imaju posla, virus se ne bi raspištoljio, publika bi ostala prisebna“.

Obrazloženje koje je Krizni štab dao za ukidanja muzike u ugostiteljskim objektima posle 17 časova jeste „da su uz muziku ljudi opušteniji i da tako dolazi do prenošenja virusa“.

Povodom ove vesti na internetu su osvanuli mnogi šaljivi komentari poput toga da li treba da se „zgrčimo“ i kad su strastveni i veseli razgovori i glasan smeh u pitanju, jer oni takođe navode ljude na opuštanje, ili će pak gašenje muzike „posle pet“ biti dovoljno da se ljudi uozbilje, a korona suzbije.

Da li je ova mera – minut ćutanja koje je Krizni štab umnogostručio, pomnožio ga sa sto osamdeset, što je možda prosečan broj novozaraženih u jednom danu, pita se Ljubomir Živkov, novinar, muzičar i pevač.

– Pomislio sam da je zabranjeno uživo pevati posle pet po podne, jer bismo u slučaju da lepo pevamo otežavali da se lokal na vreme zatvori, kad ono – ne sme da se čuje ništa sa takozvanih nosača zvuka! Zašto? Možda zato što se, kad je muzika glasna, gosti i konobari sa njom nadvikuju, svi opterećuju glasne žice, grabe više zagađenog i nadimljenog vazduha, usled čega osušeno i umorno ždrelo stavljaju na izvolte koroni, koja to jedva baš i čeka – promišlja Živkov ovu situaciju.

Danasov sagovornik uzima u razmatranje i to da Krizni štab nije hteo da se njegovi drugovi i on osete diskriminisano, pa je zabranio i diskovima da se vrte, zabranio je i muziku sa radija, i sa interneta.

On se upitao i to da li će gosti čiji su telefoni krcati muzikom biti kažnjavani ako budu kršili ovu veličanstvenu odluku Kriznog štaba.

Da nije lako dokučiti odluke Kriznog štaba smatra muzičar Igor Blažević, Prljavi inspektor Blaža, i dodaje da su ponekad te njihove odluke kao kada narkoman krizira, pa onda uradi nešto neočekivano zbog apstinencije.

– U svakom slučaju naš narod kao i obično ventil traži kroz humor. Kao u aktuelnom vicu: U policijsku stanicu privode ženu posle 17 časova i službeno lice je pita: „Gospođo Zoro, zašto ste pucali iz pištolja? Ma, pogodila me pesma. Koja? Aj, pukni, Zoro“ – prepričava Blažević vic.

Međutim, umetnik i kantautor Nenad Marić, poznatiji kao Kralj Čačka, vidi svetlo na kraju tunela. On smatra da je veći deo naroda željan zabave, i da rešenje može naći u tome da posle 20 časova, u svojim domovima ili iznajmljenim prostorima, nadoknadi tri sata bez muzike po kafićima. Prema njegovim rečima, u zavisnosti od izbora muzike virus će reagovati po sopstvenim načelima.

Ljubomir Živkov ide korak dalje i predlaže zabranu razgovora posle 17 sati.

On primećuje da je Krizni štab propustio priliku da se od početka postavi iznad predsednika i iznad premijerke, pa je sad, nakon devet meseci pokoravanja, hrabro udario tamo gde se niko nije nadao.

– I mi mere za trku imamo! Ja bih zabranio i razgovor posle pet, pa kad niko ne bi smeo da se maši mobilnog telefona ni tableta, i kad bi morao da meditira, da tihuje tri sata, još kako bi se već oko pola sedam lokali samoispraznili, i svi koji okapavaju po kafićima bili bi u svojim domovima pre večernjeg dnevnika – zaključuje Živkov.

Šta ćemo pod milim bogom sa tim?

– Mogu li, ako sam već dobio reč u novinama, da zamolim poslanike Javnog servisa da prestanu sa brojanjem mrtvih od prvoumrlog čoveka u martu do te večeri. Dosta je što čujemo koliko je umrlo u jednom danu. Reći svaki put koliko smo ljudi sahranili od početka pandemije meni deluje bolesno, besciljno, zastrašujuće, pa unekoliko i perverzno – kaže Ljubomir Živkov i dodaje – koliko se pokojnika u Srbiji nakupilo od 9. maja 1945. godine – verovatno se i to može približno izračunati, ali šta ćemo pod milim bogom sa tim?