“Trebalo je da ode da bismo shvatili njen dar”: Priča o Sonji Savić nikada ne prestaje

Sonja Savić je od malena bila posebna i jedinstvena, što pokazuju i njene dokumentarne slike iz porodičnog albuma, objavljene na početku pomenute knjige. U skladu sa tom svojom drugačijom prirodom je i živela do samog kraja.

Iznenada je preminula u septembru 2008. u svom stanu u Beogradu, nedugo nakon 47. rođendana.

Počast su joj odale mnogobrojne kolege, prijatelji i poštovaoci, podsećajući na njenu originalnost, beskompromisnost i svestranost, ali i zapostavljanje u širim umetničkim krugovima i javnosti uopšte.

U potonjim godinama, kao da se posthumno može ispraviti nepravda organizovani su razni događaji i činjeni različiti gestovi, koji ako ništa drugo makar čuvaju uspomenu na ovu izuzetnu umetnicu, i nadamo se, upozoravaju da se iste greške ne ponove.

Jedan od važnih omaža Sonji Savić je bio i film “Sonja” Dragane Kanjevac koji sadrži raznovrstan arhivski materijal vezan za njeno glumačko i autorsko delovanje.

Sonja Savić je na početku karijere dobijala ponude da bude prvakinja gotovo svih najvećih pozorišnih kuća, ali sebe nije videla u institucionalnom pozorištu, gde se “plete, razmenjuju recepti i tekst se ne uči napamet sve do premijere”, podseća SeeCult.org

U prvoj polovini 80-ih snimala je filmove gotovo na svakih par meseci, a 90-ih, na pragu zrelosti, kada je dočekala krvavi raspad zemlje i kulturnog prostora, odabrala je život van institucija, kritički društveni stav i bavljenje eksperimentalnim pozorištem i video umetnošću.

Nakon 2000. godine, slovenački film je vraća u regionalnu kinematografiju, ali u isto vreme traje njena lična drama ogorčenja i izolacije, koja se završava preranom smrću.

Sonja Savić je bila jedna od najvećih zvezda jugoslovenske kinematografije osamdesetih godina 20 veka. Zbog svojih nekonvencionalnih stavova, smatrana je večitom buntovnicom, ikonom jedne generacije i simbolom tihe pobune.

Rođena je 15. septembra 1961. godine u Čačku. Glumom je počela da se bavi u amaterskim trupama, a debitovala je na filmu „Leptirov oblak“ 1977. godine.

Na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, diplomirala je 1982. godine u klasi profesora Minje Dedića, zajedno sa: Svetislavom Goncićem, Branimirom Brstinom, Žarkom Lauševićem, Zoranom Cvijanovićem i drugima.

Filmskim ulogama u toku osamdesetih godina „Živeti kao sav normalan svet“, „Una“, „Šećerna vodica“, „Davitelj protiv davitelja“, „Balkanski špijun“, „Čavka“ izborila je status zvezde domaćeg filma, kreirajući uloge izvan određenog faha, ali uvek sa prepoznatljivim ličnim pečatom, kaže Vikipedija.

Za glavnu ulogu u filmu „Šećerna vodica“ dobila je Zlatnu arenu na festivalu u Puli, 1984. godine. Za ulogu u filmu „Život je lep“, 1985. godine nagrađena je na festivalu u Veneciji.

U muzičkom spotu Miroslava Ilića, za pesmu „Voleo sam devojku iz grada“, snimljenom 1987. godine, igrala je famoznu Devojku iz grada.

U toku devedesetih godina ređe se pojavljivala na filmu, ali je, i pored toga, ostvarila nekoliko značajnijih uloga: „Mi nismo anđeli“, „Uvod u drugi život“, „Ni na nebu ni na zemlji“, „Urnebesna tragedija“. Bila je aktivna i kao rediteljka – „Prvi srpski tehno vodvilj“, „Supernaut – Beograd andergraund“, „Plej“, „Čekajući Godoa“ i poslednji film „Šarlo te gleda“.

Veliki povratak na glumačku scenu usledio je posle uloge u filmu „Hleb i mleko“ 2001. godine, nagrađenog „Zlatnim lavom“ u Veneciji. Film „Jug-jugoistok“ u kojem je igrala, dobio je nagradu beogradskog FEST-a „Nebojša Đukelić“.

Poslednju ulogu ostvarila je u filmu „Zabranjena ljubav“, a gledaoci su imali prilike da je gledaju i u 7 epizoda TV serije „Vratiće se rode“.

Pred kraj života se posvetila snimanju avangardnih filmova.

Sonja Savić sahranjena je u selu Donja Gorevnica.