U ime Metalike, klasike i hevi-metala 1

Slušali smo ih najpre davne 2005. na EXIT festivalu, potom još nekoliko puta u Beogradu tokom godina, ali ova Apocalyptica sa Ušća, koja nas je definitivno obeznanila, bila je istovremeno i ona najbolja do sada.

Desetine hiljada koje su dočekale četvoricu finskih umetnika u Noći muzike, odmah nakon nastupa Simfonijskog orkestra i Hora RTS pod upravom Bojana Suđića, mogle bi sa rukom na Svetom pismu da posvedoče kako se veoma dugo nisu proveli bolje nego kada su se kao ovde udružili klasika i teški rok metal! Iskreno se nadamo da je sav onaj mladi i nešto stariji svet, naročito uključujući tinejdžere i klince koji tek stupaju na kapije budućnosti, doživeo ovom prilikom svoje istinsko vatreno krštenje, nakon kojeg u njihovim glavama, srcima i još mnogo čemu drugom, neće više biti ni pomisli na sve ono što se danas uobičajeno muzikom zove, a toksično je za dušu i um.

Moćni Apocalyptica momci, izniču otprilike sat pre ponoći na sceni kao da su je oduvek posedovali. Trojici violončelista pridružen je i virtuozni bubnjarski mag Mikko Siren, koji opslužuje perkusionu skalameriju sačinjenu od svojevrsnih oluka, serpentina protočnih bojlera zvuka, svemirskih propelera i blistavog zlata i srebra što se ovde kuje i kali poput neke herojske dogodovštine iz čuvenog epa „Kalevala“. Ali, pošto se tamo prvo pevanje inače okončava rođenjem heroja, pevača Väinämöinena, i ovde prisustvujemo nesvakidašnjem postanju muzike u vulkanskoj kovačnici junačkih umetničkih ličnosti iz svoje finske prapostojbine. Jer, Apocalyptica zaista nije makar kakav bend. Muzički obrazovani, sva četvorica prolaze kroz koncertnu zvučnu katarzu poput mitskih bića iz narodnih predanja, izvršavajući svoje teške zadatke kako bi zadobili… hm, ljubav same muzike.

Početak je momentalno moćan po sebi. Metalika klasici „Enter Sandman“ i „Master of Puppets“, koji uostalom otvaraju i legendarni Apocalyptica debi album „Plays Metallica by Four Cellos“ iz 1996, odvrću uzbuđenje na najjače, da bi se sve nastavilo sa „Somewhere Around Nothing“ u slavu sopstvene autorske vizije helsinških paklenih gudača. Ali „The Unforgiven“ Metalike bio je nedvosmislen vrhunac, odsviran sa zanosnom lepotom vibracija violončela i putenom muškom snagom ovih severnjačkih pronalazača onog baroknog u thrash metalu. Do kraja regularnog dela, Apocalyptica dovodi tako publiku u stanje delirijuma, bez preterivanja. Jedan gotovo pa orijentalni, psihodelični vajb što isijava podjednako iz njihovih ili tuđih kompozicija, taj otmeni simfonizirani misticizam i stamenost muzičkog dostojanstva kojim deluju na publiku, te hardcore ubrzanja koja će im na vrhuncu podići instrumente iza glave, sasvim u maniru Džimija Hendriksa, ali i preciznim pulsom instalirati komadić AC/DC „Thunderstruck“ genijalštine u finalnu „Seek & Destroy“, katapultiraju raspoloženje u nedogled visoko gore.

Vrativši se na bis, konačno nam podastiru sve vreme iščekivanu, monumentalnu dirljivost „Nothing Else Matters“ i kompleksno isprepletanu fantaziju potresne „One“, uspostavljajući ponovo iz temelja onaj koncertni napon na napalmu od maločas. Zato, nikad ne recite nikad pred Apocalypticom, jer će finalni uspon sa Grigovim „Per Gintom“ („U pećini gorskog kralja“) ponovo razulariti ovaj nastup do brutalnog diktata, kada je sve jednostavno moguće, pa i da Paavo Lötjönen bukvalno juri scenom muzicirajući bez prestanka, kao moćna mašina na avionskom uzletištu. Jesu ovo svirali i Electric Light Orchestra još davno onomad 1973, ali Apocalyptica sažiže svojim pomahnitalim izvođenjem to tajanstveno i neobjašnjivo mesto iz Ibzenove i Grigove fantazmagorije do same srži.

Nedugo nakon koncerta, Eicca Toppinen i Perttu Kivilaakso potpisuju nam set listu i razmenjujemo par reči. Na odlasku, Perttu u šali kaže: „I nemoj da napišeš nešto baš mnogo nevaljalo o ovom koncertu“. Pogledate li u njih dvojicu, toliko do poslednjeg atoma svog bića u muzici, kako ne prestaju da govore između sebe puni uzbuđenja i sa nesumnjivim zadovoljstvom na licu zbog neverovatne publike na Ušću, koju su iskusili samo do trenutak pre, pomišljate da Apocalyptica posle svega ne zaslužuje ništa manje od prave molitve. Jer, ovi posvećeni momci vole Metaliku koliko i svi mi u publici, a njihove čudesne muzičke veštine samo čine da kao naši delegati komuniciraju sa tim božanskim zvucima i u naše ime, baš svakog ponaosob malog-velikog slušaoca ma gde na ovom svetu gde Apocalyptica svira. I zato… U ime Metalike, klasike i hevi-metala. Amin.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.