foto EPA/GUILLAUME HORCAJUELONakon planetarnog uspeha Bong Džun-Hoovog filma „Parazit“ i najvećih nagrada koje je osvojio na festivalu u Kanu i na dodeli Oskara, izgleda da je svet poludeo za južnokorejskim filmom. Bio je to zenit filmske industrije koja poslednje dve decenije napreduje džinovskim koracima. No, po mišljenju mnogih, to je trebalo da se dogodi znatno ranije, zahvaljujući maestralnim delima Park Čan Vuka.
Jer upravo je on taj koji je južnokorejski film proslavio na međunarodnoj sceni.
Ko može da zaboravi odjek koji je imao njegov stilizovani triler o osveti – „Old boy“, ili vampirski triler „Thirst“. Ili pak „The Handmaiden“, erotsku, hičkokovsku priču o bogatoj naslednici.
Svi ovi filmovi su bili nominovani za Zlatnu palmu, svi su ovenčani morem nagrada (samo „The Handmaiden“ sa 11), no, uz sve to, ostala je u sećanju reakcija Kventina Tarantina, koji je bio predsednik kanskog žirija 2004.
Prilikom uručivanja Gran prija Parku za njegov film „Old boy“, on je u svom oduševljenju izjavio da mu je žao što ne može da dodeli sve palme festivala ovom supertalentovanom i originalnom sineasti.
Iako je postao izuzetno ugledan i cenjen reditelj, uspeh nije došao odmah.
Njegov prvi film „The moon is the Suns dream“ (1992) o gangsteru koji se upustio u avanturu sa bosovom ljubavnicom, nestao je bez traga.
Sam Park priznaje da je film bio izuzetno loš i kaže da je jedinu kritiku filma napisao on sam pod tuđim imenom.
Pet godina kasnije je napravio „The Trio“ (1997), koji je takođe imao malo uspeha i prošao skoro nezapaženo.
Tek 2000. godine, sa pojavom njegovog briljantnog filma „Joint Security Area“ Park pronalazi svoj pravi stil.
Što se tiče njegovog kinematografskog obrazovanja, ono nije bilo nalik onome na Zapadu.
Tokom 80-ih godina Južna Koreja je bila pod vojnom diktaturom, što je zbog raznih restrikcija i cenzure praktično onemogućavalo bilo kakvo gledanje stranih filmova.
U to vreme, mladi Park se snalazio tako što je gledao strane filmove na vojnom US kanalu i na porodičnom crno-belom TV-u bez titla.
Iako je studirao i završio filosofiju, on je rešio da se posveti filmu.
I to od trenutka kada je video Hičkokovu „Vrtoglavicu“, opsednut idejom da i on jednog dana napravi tako lud film.
Iako je slavu stekao nakon svoje Trilogije o osveti – „Sympathy for Mr Vengeance“ (2002); „Old Boy“ (2004) i „Lady Vengeance“ (2005) nijedno delo iz ovog bravuroznog triptiha nije bilo zamišljeno kao afirmacija ili pohvala osvete.
Pre bi se moglo reći da je Park, kao hrabri istraživač ljudske mržnje i nasilja, pokušao da je ogoli.
Dešifruje.
U ovim mračnim i stilizovanim delima reč je zapravo o praznini osvete.
U kojima glavni junaci, svaki na svoj različiti način, shvataju da je put i potreba za osvetom ustvari samokažnjavanje.
I da su, u trenutku kada dođu do svog osvetničkog cilja, oni zapravo gubitnici.
Moralno degradirani.
Bez satisfakcije, odsustvom bazicče pravde.
Mnogi njegov opus vide kao spektakle, vatromete nasilja.
No, zanimljivo je da su oni do te mere fascinantni i jedinstveni, da vas taj horor pre privlači nego odbija.
Njegova imaginacija, nepredvidivost, obrti, žestina i dinamika kojom vodi priču su halucinantni.
Interesantno je da od svog oružja, on u svim svojim filmovima koristi makaze kao najefikasnije sredstvo napada.
No, pored nasilja, njegove filmove krase i veliki i česti naleti humora.
Parkov senzibilitet za tragikomično i crni humor su često ispoljeni na nezaboravan način.
Uz sve to, njegov zaštitni znak je prisustvo brojnih nadrealističkih sekvenci, koje čine pitkijim prelaz između brutalnih scena.
Kao i to da uglavnom radi sa istom glumačkom ekipom.
Šta reći o Park Čan Vuku, sem da je njegova kreativnost dostigla nove vrhunce.
Neslućene.
U njegovom bravuroznom opusu spajaju se na najbolji, najsofisticiraniji i najinteligentniji način autorski film i film zabave.
Ovaj majstor društveno violentnih basni i baroknog spektakla je redak sinesta koji u sebi objedinjuje intelektualni, estetski i vizuelni dar u podjednakoj meri.
U njegovim filmovima, svaki plan isijava lepotom i preciznošću.
Perfekcijom.
Vremenom, njegova režija je postala još umivenija, još prefinjenija, dostižući svoj vrhunac u „The Handmaiden“, koja je u svom žanru pravo malo remek delo.
I pored toga što je u svojoj zemlji kultni reditelj i jedna od najpopularnijih ličnosti, on je ostao skroman, ponizan čovek.
Vozi se autobusom, hrani napuštene mačke u svojoj ulici i kad god ima vremena čita svog omiljenog pisca – J. Kadarea.
Šta će nam ponuditi ovoga puta u svom novom romantičnom trileru – „Decision to Leave“?
Park kaže da je to film kakav publika ne očekuje od njega. Stilski daleko klasičniji, mirniji. Sa pričom za odrasle, o zrelom, složenom ljudskom odnosu.
Za svakoga ko je izgubio nekoga, ili ko je bio napušten od nekoga.
O suptilnom romantičnom iskustvu i kompleksnim psihološkim promenama koje ono nosi.
Upravo zbog toga što nam dolazi novi, atipičan Park, intriga je još veća.
Tako da nije čudo da se projekcija njegovog filma očekuje sa groznicom.
Napetošću.
I nadom da ćemo videti nešto izuzetno.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
